ISPLIVALI RAČUNI ZA JEĆE I PIĆE ISTOG VIKENDA DOK JE VLAST ”BRANILA” SKUPŠTINE GRADOVA I OPŠTINA
19. April 2019.
ZRENJANINSKA VLAST PONOVO GAZI SKUPŠTINU GRADA MIŠLJENJA SU U LSV
20. April 2019.

ZSF: LEVICA I PITANJE KOSOVA

Kosovo je osnovno političko pitanje u Srbiji, ne samo zbog toga što su u njemu koncentrisani interesi velikih sila. Radi se o velikom delu teritorije na kome i dalje živi srpsko stanovništvo, Kosovo za Srbe ima veliki kulturni i religiozni značaj.

Svaki politički akter mora imati neku zamisao o tome kako rešiti Kosovski čvor. Nacionalisti i neoliberali imaju jasne platforme. Prvi su za zamrznuti konflikt. Prema njihovom mišljenju, geopolitičke prilike u svetu dramatično su promenjene poslednjih godina u korist Srbije.

Drugi pak smatraju da je normalizacija odnosa Srbije sa Kosovom ( tj priznanje) neophodna kako bi se ubrzale evrointegracije, modernizacija i razvoj Srbije. Neoliberarani deo poltičkog spektra većinski je i za članstvo Srbije u NATO, mada to uglavnom ne govore. Modernizaciju oni razumeju u neoliberlanom ključu, kao dalju privatizaciju i potpunu primenu pravila tzv. Vašingtonskog konsenzusa. Ovaj drugi pristup deli i Aleksandar Vučić, mada svoje stvarne namere sakriva nacionalstičkom retorikom i dobrim odnosima sa Putinovom Rusijom.

Zapad je suviše poličkog kapitala investirao u projekat kosovske nezavisnosti da bi lako pristao na neko rešenje koje je povoljno za Srbiju. Između velikih i malih kompromisi nisu mogući, jedino bespogovorna poslušnost dolazi u obzir. Ovaj fenomen objasnio je još Tukidid u dijalogu između Atinjana i Meljana vođenom tokom Peloponeskih ratova. Kako bi ojačali svoj položaj tokom rata sa Spartom, Atinjani odlučuju da napadnu malu ostrvsku državu Mel. Meljani nisu hteli da se predaju vojno neuporedivo snažnijim Atinjanima i optužili su ih da su njihovi postupci nepravedni. Atinjani su im tada objasnili osnovni zakon politike sile: pravda postoji kada su sukobljene strane jednake u moći. Kada to nije slučaj, jaki rade ono što mogu, a slabi trpe ono što moraju.


Mali balkanski narodi ne mogu se izborti za povoljniji položaj u međunarodnim ekonomskim i političkim odnosima ukoliko deluju samostalno, već samo ukoliko su u stanju da stvaraju saveze. Zbog toga svoju emancipaciju ne mogu ostvariti vođeni autističnim političkim programima zasnovanim na etničkom i verskom ekskluzivizmu. Istirijski smisao Jugoslavije bio je stvaranje relatvno velike država koja je bila u stanju da ostvari suverenitet i tako omogući malim narodima da se otrgnu iz vekovne kolonijalne zavisnosti prema velikim imperijma. Posle razbijanja Jugoslavije Srbi, i većina pripadnika drugih naroda koji su u njoj živeli, izgubili su mogućnost da samostalno odlučuju o svojoj sudbini. Novonastale patuljaste države običan su privezak velikih sila. U XXI veku Nemačka je ostavrila svoje imperijalne ciljeve na Balkanu, što u prethodnom veku nije uspela genocidnim ratovima. Tekovine oslobodilačkih ratova koje su Srbi vodili u dvadesetom veku i koje su platili ogromnim žrtvama, poništene su. Srbijom se vlada iz Berlina i Brisela, a ne iz Beograda.


Kakve predloge u vezi sa kosovskim pitanjem može da da levica?

Njena platforma mora počivati na razumevanju mehanizama podređenosti koji postoje u savremenom svetu. Uzrok naših nevolja nisu drugi narodi i veroispovesti, nego kapitalistički sistem koji nas integriše u svetsku celinu u podređenom položaju, kao izvor jeftine radne snage i resursa. Većina država nastalih posle propasti jugoslovenskog socijalizma nalazi se u takvom položaju. Neoliberalna tranzicija predstavlja pljačkaški pohod globalnog kapitala koji je proletarizovao domaće stanovništvo. Iz očajne situacije možemo se izvući jedino ukoliko svoje slabašne snage udružimo sa drugim narodima koji su u sličnoj poziciji. U devetnaestom veku postojala je izreka da narodi mogu da napreduju tako što sarađuju ili da propadaju tako što se sukobljavaju.


Uobičajenini prigovor desnice je ta ovakve predloge neće prihvatiti drugi susedni narodi. Za sada je to tačno, budući da su prilike u balkanskim državama slične, skoro u svim ksenofobni nacionalizmi vladaju. Dok se prilke u širem prostoru ne promene, dok levica svugde ne ojača, ona u Srbiji treba da predloži svoj koncept odbrane državnih i nacionalnih interesa koji omogućava buduću saradnju. Internacionalistička obaveza levice u Srbiji je da postane hegemona politička snaga unutar nacije. Taj cilj se ne može postići samo isticanjem doktrinarnih parola o međunarodnoj solidarnosti potlačenih. Levica mora da da svoj odgovor na pitanje ko smo mi i da identitet zasniva na egalitarnim nacionalnim tradicijma, kako ističe Šantal Muf.


Šta to znači kada je u pitanju kosovki problem?

Odluku o priznanju Kosova treba doneti na osnovu trezvene analize, a ne oslanjanjem na apstraktne evropske vrednosti, koje su protivrečne, ili na kosovski zavet. Evropa je, kako ukazuje Klaus Ofe, stvorila i Aušvic i normativne kriterijume na osnovu kojih se on može osuditi. Poslednjih decenija, u doba post-politike i neoliberalizma, kolabirale su najznačajnije tekovine evropske političke kulture: demokratije, solidarnosti, ljudskih prava. Ali, evropska tradicija otvara i prespektive njihove obnove.


Srbija nema faktičku vlast na Kosovu niti je odgovrna za stanje ljudskih prava u toj političkoj tvorevini. Ne postoji pravna obaveza neke države da prizna drugu, to je stvar suverene političke odluke. Ona pak mora biti utemeljena na jasnom sagledavanju posledica, tj. da li je za Srbiju veća šteta ako prizna Kosovo ili ako ga ne prizna.
Sada je svima jasno da Srbija u dogledno vreme neće postati članica EU, visoki evropski zvaničnici to javno govore. EU je u teškoj sistemskoj krizi, postojeći koncept je doveo do paralize, a ne postoji dovoljno snažan politički blok koji bi mogao da izvrši njenu transformaciju. Niko sa sigurnošću ne može da tvrdi kako će EU u narednom periodu izgledati, ni da li će uopšte postojati.


Privredne integracije mogu biti korisne svima ukoliko se stvaraju između država sličnog nivoa razvoja. Kada se ekonomija neke male i siromašne zemlje otvori prema bogatijoj i većoj, obično kolabira. Srbiji su potrebni ekonomski savezi sa susedima, kao bi ojačali našu poziciju na svetskom tržištu i prema najrazvijenim regionima i državama.


Kosovski problem može bit trajno rešen samo na osnovu istorijskog sporazuma dva naroda, bez posredovanja velikih sila. Svako rešenje koje budu nametnule EU i SAD biće loše i za Srbe i za Albance. Dok se oni međusobno tuku nemilosrdno će ih pljačkati strane kompanije, čiji su vlasnici često oni koji kreiraju rešenja.


Istorija pokazuje da je zajednička borba moguća. Tokom bitke na Sutjesci 1943. borili su se protiv nemačkog nacizma i Srbi i Hrvati, kao jugoslovenski partizani. Komunistička partija uspela je u nemogućim uslovima da nametne koncept nadnacionalne socijalne emancipacije koja je uključivala i nacionalnu ravnopravnost, bratsvo i jedinstvo.

Izvor – zsf.rs

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *