Proizvodnja belog luka postala je sve unosniji posao kojem se okreće većina poljuprivrednika povrtara. Problem koji prati prizvodnju jeste pritisak na domaće prizvođače da prodaju beli luk po ceni od 150 do 250 dinara da bi ga na kraju krajnji kupci u marketima platili čak tri do četiri puta više.
Razlog drastičnog skoka početne i krajnje cene su nakupci, odnosno posrednici u prodaji između samog prizvođača i marketa. Prema zakonu – „Poljoprivrednim gazdinstvom smatra se gazdinstvo sa najmanje 0,5 hektara poljoprivrednog zemljišta na teritoriji Republike Srbije na kome se obavlja poljoprivredna proizvodnja“. Dakle, svako ko poseduje 0,5 hektara zemlje može se registrovati kao prizvođač belog luka – u ovom slučaju. Problem nastaje jer ne postoji dalji sistem koji kontroliše prizvodnju i količinu koja može realno da se proizvede na određenoj zemljanoj površini.Tako se dešava da neko na 0,5 hektara „proizvede na hiljade kilograma belog luka“ što nikako nije moguće.
U ovakvim slučajevima nakupac, odnosno posrednik, kupi znatnu količinu belog luka od velikih proizvođača po nižoj (nabavnoj) ceni koji potom preprodaje kao „svoju robu“ za duplo više novca. Ovde se krug prodaje može završiti na pijaci ili kvantašu gde nakupac prodaje beli luk na tezgama ili iz kamiona,a može ići i dalje gde posrednik proda isti taj luk nekom marketu, piljarnici, trgovinskom lancu…koji (naravno) dodatno uveća cenu.
Tako se od početne cene samih proizvođača belog luka koja iznosi oko 150-250 dinara po kilogramu (u zavisnosti od sezone), preko posrednika isti taj luk proda za 400-500 dinara, da bi se na kraju došlo do cene u marketima od 700-800dinara.
Ivan Kanački iz Sakula bavi se proizvodnjom belog luka sa dugom tradicijom u kojoj učestvuje cela porodica još od 90ih godina. Njegovo poljuprivredno gazdinstvo“ Ivan Kanački“ jedno je od većih proizvođača u ovom selu, gde na godišnjem nivou proizvedu oko 20 tona belog luka na 5 do 8 hektara zemlje.
Kačanski ističe da je takva velika proizvodnja vrlo skupa kao i da je za dobar proizvod potrebno puno ulaganja da bi kvalitet bio zadovoljavajući:
„Proizvođači često ne vode računa o proizvodnji i svašta se plasira na tržište. Zbog manjih troškova koriste pesticide i insekticide koji mogu biti štetni po ljudsko zdravlje,a neki su i kancerogeni i mahom zabranjeni od strane Evropske Unije i razvijenijih zemalja. Moju proizvodnju kontroliše insitut „Tamiš“ jer sam savestan i želim da moj proizvod bude dobrog kvaliteta. Voleo bih, iskreno, da svako to radi“ – rekao je Kačanski i dodao da država nema sluha da se detaljnije pozabavi ovim problemom.
Nada, da će neke stvari konačno biti rešene, pojavila se kada je osnovan Trezor za registraciju kojem je cilj bio prikupljanje podataka o proizvođačima, sprovođene kontrole proizvodnje i proizvoda kao i sprega između samih prizvođača i Ministarstva poljuprivrede koje bi im na taj načim dodeljivalo kredite i subvencije, ali do toga, nažalost, nije došlo.
Kačanski kaže da njegova proizvodnja belog luka traje tokom čitave godine, a da leti dnevno proda od 500 kg do 1 tone dnevno. On ističe i da prodaja zavisi od toga kako se ko od proizvođača snađe, i dodaje da su postojali pokušaju da se veliki prizvođači dogovore oko prihvatljive cene ispod koje neće želeti da svoj trud prodaju nakupcima.To je i bio slučaj prošle godine, ali se tada dogodilo da su nakupci sredili sumljiv uvoz belog luka iz susedne zemlje što se direktno odrazilo na domaće proizvođače. Kontrola države je i u ovom slučaju izostala.
Po zakonu Republike Srbije, sam proizvođač može direktno da proda svoj proizvod trgovinskom lancu, bez posrednika, ali se tu prema rečima Kačanskog javlja sledeći problem:
„Ljudima se žuri da odma posle berbe u junu prodaju robu da bi namirili troškove, pritom nemaju adekvatan lager – posebno oni manji proizvođači. Oni posrednicima prodaju po malim cenama, zatim posrednici drže beli luk negde na lageru još dva tri meseca do septembra kada se završava sezona i kada cena skače i onda ga prodaju i po 500 dinara, a kupili su ga za 200 dinara“ – rekao je Kačanski i doadao – „Problem koji se javlja kod velikih trgovinskih lanaca je taj što isplata ide tek posle nekoliko meseci što se meni kao proizvođaču na veliko nikako ne isplati. Ja moram da namirim troškove radnika u proizvodnji, sađenju, kopanju i vađenju luka, kao i moje troškove semena, hemikalija…dok nas oni isplate ja već ulazim u drugu sezonu. To je dug proces“ – rekao je Kačanski i dodao da bi bilo lakše kada bi firme direktno kupovale celu proizvodnju unapred što se njemu umalo desilo prošle godine. Na taj način bi posao samih domaćih proizvođača bio znatno olakšan.
S jedne strane dobro je da nakupci postoje,dok sa druge strane oni koče i na neki način kontrolišu i uslovljavaju prodaju domaćih proizvođača. Potrebno je preći dug put da poljuprivredna proizvodnja krene uzlaznom putanjom i zbog toga bi država trebala da ima više sluha kada je upitanju najveće blago Vojvodine – plodna zemlja i poljuprivreda.
M.Milošević
