Četvrti dan protesta anarhista u Čikagu kad su se radnici sukobili sa čikaškom policijom, događaj je koji će ostati zapamćen kao Masakr na Hajmarketu. Mada je taj istorijski slučaj danas nedovoljno poznat, čak i u zemljama koje obeležavaju 1. maj, zbivanja koja su mu prethodila, a posebno ona koja su usliedila, leže u korienu tradicije obeležavanja i praznovanja Prvog maja kao dana radničkih prava, pisao je portal Nauka kroz priče.
Naime, nakon duge i burne predistorije radničkih protesta u borbi za osmočasovno radno vrieme, američka Federacija trgovačkih i radničkih sindikata, na velikoj konvenciji u oktobru 1884. godine donela je odluku da se odredi datum na koji će osmočasovni radni dan postati standard i posle koga neće više biti kompomisa sa poslodavcima oko tog pitanja. Za taj dan je izabran 1. maj 1886. godine.
Kako se ovaj datum približavao, sindikati su se spremali za odsutni generalni štrajk širom Sjedinjenih država, da bi u subotu, prvog maja, organizovali impresivne marševe više desetina hiljada radnika u Njujorku, Detroitu, Milvokiju i drugim gradovima. Glavni marš sa više od 80.000 demonstranata organizovan je u Čikagu, tadašnjem američkog središtu najveće industrije i istovremeno, najvećih sindikalnih organizacija.
Protesti u Čikagu su trajali više dana i u skladu sa planom organizatora koji nisu želeli da kompromituju ideju uličnim sukobima, sve je delovalo mirno – radnici su samo burno marširali ulicama i slušali vatrene govore sindikalnih vođa, među kojima su se kao govornici posebno isticali tapetar i anarhistički vođa Avgust Spajs i borac protiv ropstva i urednik anarhističkog lista Alarm, Albert Parsons.
Trećeg dana demonstracija za osmočasovno radno vrijeme, došlo je do incidenta ispred Mekormikove fabrike u kojoj je od ranije podignut štrajk, ali je vlasnik uspeo da zameni zaposlene. Mada je Spajs pozivao na smirenost, pred kapijom fabrike su se sukobili otpušteni Mekormikovi radnici sa štrajkbreherima, posle čega je 400 policajaca izašlo iz kruga fabrike i pucalo u masu. U krvavom incidentu je poginulo šest demonstranata.
Ljuti zbog nasilja policije, anarhisti su zakazali veliko okupljanje za dan kasnije, 4. maja, na trgu Hajmarket. Isprva su odštapani leci sa pozivom radnicima da dođu naoružani, ali su na inicijativu Avgsuta Spajsa povučeni i zamenjeni sa 20.000 letaka koji su pozivali da se štrajkači okupe na mirnim protestima.
Na ovaj istorijski protest nije se odazvalo tako mnogo štrajkača, a isprva je bilo toliko mirno da se na njemu pojavio i gradonačelnik Čikaga. I onda je nikada otkriveni počinilac bacio bombu na policiju i u eksploziji usmrtio policajca Matijasa Degana.
Nakon eksplozije, policija je otvorila vatru na radnike, na šta im je nekoliko naoružanih demonstranata odgovorilo. U petominutnom sukobu na trgu Hajmarket, u kome su pored radnika, policajci pucali i sami na sebe u tzv. “prijateljskoj vatri” usmrćeno je sedam policijaca, a 67 je ranjeno. Nastradalo je i više desetina štrajkača, ali tačan broj nije ustanovljen.
Nakon masakra na Hajmarketu, uhapšeno je osam anarhističkih vođa, među kojima su bili i Spajs i Parsons. Usledilo je suđenje koje je ušlo u istoriju kao jedan od najočiglednije montiranih političkih procesa. Suđenje je privlačio pažnju medija u celom svetu, a u njemu je bilo više teško zamislivih nepravilnosti, kao što je detalj da su u poroti sjedjeli rođaci nastradalih policajaca.
Sud je brzo ustanovio da nijedan od uhapšenih anarhista nije odgovoran za bacanje bombe, niti je to naredio, niti pripremao eksploziv. No, uprkos tome, svih osam osumnjičenih proglašeni su krivim zbog “krvavog voća” koje su u svom anarhističkom djelovanju posejali.
Sedam anarhista je osuđeno na smrt veešanjem, a jedan na zatvor od petnaest godina. Jedan od osuđenih je uspeo da sebe sam usmrti neposredno pred izvršenje kazne, a ostala šestorica, uključujući i Spajsa i Parsonsa, obešeni su 11. novembra 1887. Njihova smrt je izazvala gniev i tugu širom svijeta, a samo Parsonsovoj sahrani je u Čikagu prisustvovalo 250.000 ljudi.
U znak sećanja na masakr na Hajmarketu, protesti radnika širom Amerike za osmočasovno radno vrijeme narednih godina su organizovani upravo prvog maja. U međuvremenu, anarhistička ideja je u svetlu bombaškog incidenta sticala sve više neprijatelja kao izrazito agresivna i rušilačka, ali je priča o masakru na trgu Hajmarket bez sumnje doprinela da se prvi radnički globalni pokret ujedini oko jednog datuma.
Na prvom kongresu Druge Internacionale u Parizu 1889. godine, komunističke partije i sindikati iz celog svijeta su se dogovorili da zbog simbolike izaberu baš Prvi maj kao dan kad će se organizovati prvi sveopšti internacionalni štrajk radnika za osmočasovno radno vrijeme.
Protest koji je po ovom dogovoru održan 1. maja 1890. doživeo je izvanredan uspeh i mada je nivo komunikacija u to doba bio neuporediv sa današnjim, demonstarcije su istovremeno uspešno podignute u stotinama, hiljadama gradova širom cele planete.
Njegove posledice su stigle mnogo kasnije u vidu čitavog spektra socijalnih prava koje ljudi danas uživaju, kao što je osmočasovno radno vreme, pravo na lični dohodak, pravo na praznike ili penziono i socijalno osiguranje.
Posle Oktobarske revolucije i početka dominacije Sovjeta nad komunističkim pokretima, 1. maj postaje jedan od osnovnih simbola boljševičke vlasti. Mada ga i veći broj nekomunističkih zemalja pod pritiskom sindikata uvodi kao nacionalni praznik, on postaje i simbol spoljnopolitičke snage i mere uticaja SSSR-a, čiji značaj dostiže vrhunac tokom Hladnog rata.
U Americi, gde se masakr na Hajmarketu i desio, država nikada ne prihvata Prvi maj kao praznik – radnici svoj dan u SAD obeležavaju u septembru. U drugim zemljama, posebno regionu bivše SFRJ, 1. maj je praznik ispunjen svakojakim tradicijama i simbolikom, mahom iz jugoslovesnke ere, ali ona je vrlo bledo vezana za anarhiste sa Hajmarketa, piše portal Nauka kroz priče.
U odluci objavljenoj u Službenom listu Demokratske Federativne Jugosavlije, koju je potpisao predsednik Josip Broz Tito 1945. godine stoji: “Prvi maj proglašava se državnim praznikom. U državnim nadleštvima, državnim i privatnim ustanovama i preduzećima toga dana neće se raditii. Prvog maja sve radnje moraju biti zatvorene.”
Praznik rada u Jugoslaviji praznikovan je programima i slavljima na ulicama gradova. Promovisana su dostignuća radničke klase, stuba Socijalističke Federativen Republike Jugoslavije, a skupovima su prisustvovali i najveći državni zvaničnici, pa i sam predsednik Tito.
