Na današnji dan 14. aprila 1941. snage Vermahta ušle su u naš grad – ZRIKIPEDIA podseća
14. April 2019.
DANAS U KRISTALNOJ DVORANI
15. April 2019.

SUZE KOJE SU NAJAVLJIVALE KRV – VREME

Mirjana Marković preminula je juče u Moskvi. Mirjana Marković je godinama živela u luksuznom naselju u Moskvi, kako su navodoli mediji, sa svojim sinom Markom Miloševićem. Mirjana Marković je dobila politički azil u Rusiji od kada je napustila Srbiju, pred atentat na premijera Srbije Zorana Đinđića.

Umesto šire vesti o tome biramo da objavimo tekst novinarke Tamare Skrozze iz nedeljnika Vreme.

PRISTOJNA KAZNA MIRJANI MARKOVIĆ, NE SAMO ZA STAN – BILA BI POKAZNA VEŽBA PRAVNE DRŽAVE, SIGURAN ZNAK DA ĆE SVE MIRJANE I SVI SLOBODANI JEDNOG DANA IPAK PLATITI ZA ONO ŠTO SU UČINILI. TIM PRE ŠTO SE I OVOG TRENUTKA, SIGURNO, RADI ISTO ONO ŠTO JE RADILA SUPRUGA BIVŠEG PREDSEDNIKA I ŠTO RAZNORAZNE CICE SADA DODELJUJU STANOVE DADILJAMA, BODIGARDIMA, KELNERIMA I OSTALIM SLUŽITELJIMA VLADAJUĆE KASTE

Kada jednu ženu osude na godinu dana zatvora zbog toga što je podstrekivala neku sekretaricu da dodeli stan nekoj dadilji – to je samo jedna blaga zatvorska kazna, ispod zakonskog minimuma, ali uz određene olakšavajuće okolnosti. Međutim, ako se žena zove Mirjana Marković, ako je sekretarka nekada radila u Vladi Srbije, a dadilja nekad čuvala Marka Miloševića juniora – sve je to zajedno slika bede u kojoj se Srbija našla, ogledalo decenijskog propadanja institucija i simbol kratkog pamćenja koje nas uvek previše košta.

Presuda Višeg suda u Beogradu u postupku protiv direktorke Direkcije Jugoslovenske levice, supruge Slobodana Miloševića i nekada tiražne spisateljice, razjarila je i njene protivnike i one koji je brane, ali je pre svega probudila sećanja na sve ono zbog čega je Mirjana Marković trebalo da bude kažnjena, a nije, kao i ono zbog čega bi trebalo da bude upamćena, a očigledno nije.

SUZE U MIRINOM OKU: Pre svega, na Mirjanu Marković se osnovano upiralo prstom kada su u pitanju ubistva Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića.

Prema navodima optužnice, upravo je Markovićeva organizovala sastanak na kojem se s vrhuškom policije i DB-a dogovorila o detaljima Ćuvurijinog ubistva 11. aprila 1999. Prethodno je takođe utvrđeno da je upravo ona naručila da u “Politici ekspres” bude objavljen, a 6. aprila na RTS-u pročitan pamflet “Ćuruvija dočekao bombe” kojim je zapravo stavljena meta na čelo vlasnika i urednika “Dnevnog telegrafa” i magazina “Evropljanin”, a on označen kao izdajnik koji mrzi svoj narod, a kome to neće biti zaboravljeno.

Svemu ovome ide u prilog i činjenica da su se Ćuruvija i Mira Marković povremeno viđali, da su na neki način bili bliski, a da je ona na kraju smatrala da je izdana i prevarena. Što je, inače, sasvim u skladu s njenim uobičajenim načinom ponašanja, pa i sa onim što je o poslednjem susretu s njom Ćuruvija svojevremeno ispričao za “Vreme”:

“Sa Mirom Marković video sam se na dan donošenja novog Zakona o informisanju, 20. oktobra 1998. u 13.30 u prostorijama JUL-a, u ulici Đure Đakovića. Bio je to veoma napet i neprijatan razgovor. Sve sam joj rekao: o narastajućem fašizmu u Srbiji, o diktaturi i o nasilju koje predstoji ako se nešto ne preduzme; o tom braku Bojića i Šešelja kao o veoma opasnoj kombinaciji za Srbiju. Pokušao sam da joj objasnim kako ovakva dramatizacija politike u Srbiji može za šest-sedam meseci da ode tako daleko da na ulice Beograda i drugih gradova u Srbiji padne krv. Usput sam napao i Zakon o informisanju i Mirka Marjanovića. Mi smo i ranije razgovarali na sličan način, naročito za vreme Zimskog protesta 1996/97, posle one tuče na Brankovom mostu. Govorio sam joj o svemu tome, dao sam čak sebi slobodu da neke ljude iz JUL-a nazovem ‘kriminalcima’ i to objasnim. Tada je Mira Marković naše razgovore tog tipa doživljavala dobronamerno, ponekad beležila šta govorim i pitala me da li bih to isto tako ispričao i Slobodanu Miloševiću; odgovarao sam da bih. Ovoga puta (20. oktobra), ona je veoma loše primila to što sam došao da joj kažem. ‘Pretite, pretite…’, rekla mi je i onda me napala. Ključne teze njenog napada bile su da sam ja izdajnik, da imam šefove u Americi i inostranstvu. Optužila me je – povišenim tonom – da prizivam bombardovanje i prebacila mi da sam radio i pisao šta sam hteo, bljuvotine i budalaštine, da je ‘Dnevni telegraf’ ‘perverzna i paraudbaška redakcija’, jer smo objavljivali neke podatke o njenim saradnicima iz JUL-a i stalno pominjala mene i ‘moje prijatelje’. Rastali smo se tako što sam joj rekao da je ovo – koliko vidim – naš poslednji susret i neka pozdravi Slobodana Miloševića. Odgovorila mi je da ga pozdraviti neće, ali da će mu preneti šta sam joj rekao”.

Tokom tog poslednjeg susreta, ona je – kako je Ćuruvija preneo svojim kolegama – čak i “pustila suzu”, što je još jedna indicija u prilog tezi da je svađu s njim doživela izuzetno emotivno. A oni koji su bili iole upoznati s psihologijom Mirjane Marković, vrlo dobro znaju da su njene suze obično najavljivale krv, a da je granica između ljubavi i mržnje bila vrlo neodređena i tanka.

BILO JE TO OVAKO: I kada je u pitanju Ivan Stambolić, jasno je na koju je stranu mogla da ide eventualna istraga o nalogodavcima (da je neko to želeo da istražuje). Nakon raskola na Osmoj sednici i konačne pobede Slobodana Miloševića, njegov nekadašnji prijatelj i kolega Ivan Stambolić nestao je s javne scene. Međutim, neposredno pred izbore 2000. godine ozbiljno se pričalo o mogućnosti da se baš on suprotstavi Miloševiću kao kandidat ujedinjene opozicije. U proleće te godine, na sednici Direkcije JUL-a, Mirjana Marković je komentarisala izbornu strategiju i konstatovala: “Nama neće biti problem ovi iz opozicije. Nama su veći problem povampirene aveti Osme sednice”. Kao i u slučaju Ćuruvije, korak od njene reči do egzekucije bio je kratak: bila je to najava onoga što će se dogoditi 25. avgusta te godine, kada je Ivan Stambolić otet na trim stazi na Košutnjaku, a zatim zverski likvidiran na Fruškoj gori.

Telo mu je pronađeno tokom akcije “Sablja” 2003, a za ubistvo su osuđeni Branko Berček, Milorad Ulemek, Duško Maričić Gumar, Leonid Milivojević i Nenad Bujošević, pripadnici Jedinice za specijalne operacije, kao i Radomir Marković, bivši načelnik DB-a (prva dvojica osuđena su na po 40 godina robije, što je bila prva takva presuda pred Specijalnim sudom, a svi zajedno na 205 godina).

Pošto su u ovom ubistvu učestvovali pripadnici jedinice koju je vrh države strogo kontrolisao, ovo je istovremeno i prva sudska odluka kojom je Slobodan Milošević direktno označen kao nalogodavac političkog ubistva. On se u vreme suđenja nalazio u Hagu, pa nikada nije osuđen, ali se i danas postavlja pitanje zašto u proces nije bila uključena i njegova supruga.

Veljko, sin Ivana Stambolića je 2017. za “Blic” rekao: “Meni je tog dana kada je nestao moj otac bilo jasno da ga neću videti i da su to naredili Slobodan Milošević i Mirjana Marković. Istraga je došla do Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Prošlo je već 17 godina od kada su mi ubili oca. Nažalost, mislim da je država stavila tačku na ceo slučaj, a to ne bi trebalo”.

No, iako se o njenoj umešanosti mnogo govorilo, a sve informacije i zdrav razum upućivali na zaključak da te likvidacije ne bi bilo bez njene naredbe ili bar amina – od čitave stvari na kraju ništa nije bilo. Mirjana Marković je 23. februara 2003. spakovala kofere i pobegla iz zemlje, pa s tim u vezi nikada nije saslušana, niti se ikada kasnije vratila u zemlju.

Kada je na mestu Stambolićevog ubistva i grobnice nad kojom su ga streljali podignut spomenik, a Mirjana Marković iz izgnanstva napisala knjigu “Bilo je to ovako”, u kojoj se priseća devedesetih, neko je tu knjigu prislonio uz spomenik i fotografiju poslao na društvene mreže. Za razliku od domaćeg pravosuđa, više nego rečito.

BOGATA ŽENA I MALI STAN: Osim ovih zločina, Mirjana Marković se pominje i u aferi u vezi sa švercom cigareta za koji je osumnjičen njen sin Marko Milošević. Kako je pisao “Blic”, ona je u pretkrivičnom postupku “označena kao važna karika u biznisu koji je kriminalcima doneo milione”. Navodno, upravo je predsednikova supruga davala signal šefu carine Mihalju Kertesu da propusti ovaj ili onaj kontingent cigareta, odnosno da zažmuri na jedno oko kako bi sin Marko nesmetano uneo cigarete kupljene u Bugarskoj i kako bi se one volšebno, u službenim spisima, transformisale u “nameštaj” koji se vozi za Mađarsku. Sin je tako izbegavao carinu i postao bos jednog od najunosnijih poslova u postratnoj Srbiji. Ono što je “zaradio” tih godina, procenjuje se na nekoliko stotina miliona nekadašnjih nemačkih maraka.

Imajući u vidu da ni bivše, a ni aktuelna vlast neće istinski da se pozabave kriminalnom karijerom Mirjane Marković, teško da ćemo ikada saznati odakle joj tačno novac za višegodišnje izgnanstvo u elitnom moskovskom naselju Barviha, koliko je tačno njeno bogatstvo i – pre svega – kako ga je zapravo stekla. Jer, ni kuće u Požarevcu, sad već prodata kuća u Tolstojevoj, stan ćerke Marije (koji je nedavno zaplenjen zbog dugova njenog poslovnog partnera), niz nekretnina koje je Marko Milošević posedovao u Beogradu i Požarevcu, nisu dovoljni za život na tom mestu – jednom od najskupljih na svetu, na kojem Mirjana Marković dobija samo svoju penziju od nepunih 60 hiljada dinara.

Ako se sve to ima u vidu, presuda u vezi s dodelom stana dadilji Iloni Pešić dobija posebno bizarnu dimenziju. Istraga o tom slučaju pokrenuta je 7. novembra 2001. kada je utvrđeno da je dadilja unuka Marka dobila stan od 45 kvadrata u blizini centra grada – na mestu gde danas kvadrat stambenog prostora košta oko dve hiljade evra. Prema kasnije podignutoj optužnici, ona je tokom jeseni 2000. godine rekla tadašnjoj sekretarki vlade Živki Cici Knežević da će Ilona Pešić stupiti u radni odnos u rezidenciji i da je zato potrebno da joj se reši stambeno pitanje. Ova je zatim, bez prethodnog zasedanja Komisije za stambena pitanja, naložila saradnicima da pripreme rešenje kojim se dadilji stan dodeljuje u zakup na neodređeno vreme. U tom trenutku, stan je vredeo približno 1,7 miliona dinara, a Ilona Pešić ga je kasnije (kada je renoviran o trošku Vlade Srbije) otkupila za desetostruko manji iznos.

Suđenje je trebalo da počne u martu 2003, samo dan nakon ubistva Zorana Đinđića, a skoro mesec dana nakon što je optužena sletela u Moskvu.

Pošto se nije pojavila na ročištu i pošto je utvrđeno da je napustila zemlju, za Mirjanom Marković je 2005. raspisana poternica. Polovinom marta 2006, ona je položila jemstvo od 15 hiljada evra u zamenu za ukidanje poternice, ali kako se nije pojavila ni na narednom suđenju – zakazanom za 23. mart te godine – poternica je opet izdata, da bi ona i Marko 2008. dobili status političkih azilanata. Na kraju, presuda je saopštena u odsustvu optužene, a pored nje zatvorske kazne dobili su i Živka Knežević, kao i Miloš Lončar, nekadanji direktor DIPOS-a, državnog preduzeća za izdavanje nekretnina. Sve troje, kako je saopšteno, dobili su kazne ispod zakonskog minimuma zbog toga što je sud u obzir uzeo vreme proteklo od izvršenja dela, kao i starost optuženih. Posebna je ironija da se nekadašnjem JUL-ovcu i funkcioneru DIPOS-a Danilu Pantoviću sudi odvojeno od ostalih, jer se ovaj optuženi trenutno nalazi na Kubi, gde je ni manje ni više nego – ambasador Srbije (?!).

Tokom čitavog izgnanstva, Mirjana Marković relativno često daje glasa od sebe i na neki je način stalno prisutna – tu i tamo pojavi se poneki intervju, knjiga joj je postigla priličan uspeh, nedavno je napravljen mjuzikl o njoj i njenom mužu, a mediji su izveštavali čak i o tome da se ukočila i da prima injekcije, čime se bavi i kako joj je.

U praktično svakom od tih medijskih nastupa, Markovićeva se osvrtala na pitanje dadiljinog stana.

Pre svega, insistirala je da je stan dodeljen bez njenog znanja: “Taj mali stan dobila je od nekoga ko je na taj način želeo da se dodvori šefu države i njegovoj porodici”, rekla je u intervjuu “Kuriru”, zgodno previđajući “detalj” da ima svedoka koji tvrde da se dadilja Markovićkinim službenim automobilom dovozila da nadgleda radove. Ali, čak i da nije tako, da je izrečena sasvim iskreno, ova izjava zapravo pokazuje svu trulež Srbije devedesetih koja se nekako protegla i na vreme sadašnje: jer, u zemlji u kojoj neko dodeljuje državne stanove kako bi se dodvorio predsedniku – teško da može biti govora o institucijama. Ideja dodvoravanja, koncept u kojem ti nekome dodeljuješ nešto što nije tvoje, sasvim uveren da ćeš proći nekažnjeno (već možda čak i biti nagrađen milošću velikog vođe),… sve to je sasvim suprotno uređenoj državi, ali uopšte nije strano Mirjani Marković.

Nakon smrti Slobodana Miloševića, ona je ispričala da se sa suprugom poslednji put videla tri godine ranije i to zato što je za njom raspisana poternica: “Ona crvena, najopasnija moguća, zato što sam, a ovo vam citiram, dovela u vezu neku ženu koja je sekretar vlade sa dadiljom svog sina, pa su se one dogovorile da ta žena, sekretar vlade, dadilji mog unuka dodeli stan, jednosobni. Za taj greh, što sam ja njih dovela u vezu, što je dadilja dobila stan malo veći od jednog solidnog pisaćeg stola, raspisana je crvena poternica Interpola”.

I ova izjava nadilazi svoje osnovno značenje i pokazuje koliko je Mirjana Marković izmeštena iz realnosti i koliko suludo uverena u svoju nevinost ne samo u ovom slučaju. Konačno, tu je i vrlo neukusna primedba o veličini stana – nipodaštavanje vrednosti nečega “malo većeg od solidnog stola”, a o čemu većina bivših podanika njenog muža i danas može samo da sanja.

Čitava ova stvar pokazala je samo jedno: da u Srbiji trenutno nema ni prava, ni pravde.

Da je pravde, Mirjana Marković uopšte ne bi odgovarala za stan, koliki god da je. Jer lopovluk njenog sina i državni kriminal u režiji njenog muža neuporedivo nadilaze vrednost većeg dela centra Beograda, i Srbije pride.

Da je pravde, odgovarala bi ne samo za ubistvo Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića, već za niz uličnih likvidacija znanih i neznanih, za smrt desetina hiljada onih koji su zbog nje i njenog supruga ginuli na ratištima ili umirali pre vremena od bolesti neizlečivih u bednoj i sankcijama satrvenoj Srbiji.

Da je pravde, odgovarala bi za bahatost, beslovesnu poetiku u vreme kada su ljudi bukvalno gladovali, za mlaćenje demonstranata, za zlo u kojem je svesno ili nesvesno učestvovala i koje je – bar delimično – inspirisala.

Rumuni su te stvari rešili surovo i po kratkom postupku.

Srbija nije morala tako, ali zatvorska kazna zbog dodele nekog tamo stana više je nego uvredljiva, više nego degradirajuća za državu i za svakog od nas. Niko nikada nije odgovarao za ono što je uradio građanima i građankama Srbije, za umor, bolesti i besmisao koji su “darovani” čitavim generacijama, za sirotinju i poniženje tokom devedesetih, za redove, prevare, neizvesnost i strah. Pristojna kazna Mirjani Marković, ne samo za stan – bila bi u tom smislu pokazna vežba pravne države, siguran znak da će sve Mirjane i svi Slobodani jednog dana ipak platiti za ono što su učinili.

Tim pre što se i ovog trenutka, sigurno, radi isto ono što je radila supruga bivšeg predsednika i što raznorazne Cice sada dodeljuju stanove dadiljama, bodigardima, kelnerima i ostalim služiteljima vladajuće kaste.

U tom idiličnom svetu u kojem je odabranima dozvoljeno sve, zaboravlja se samo na to da u odsustvu prava i pravde, jednog dana nekome može da prekipi, pa će se preći na vansudska i vansistemska poravnanja.

 

IZVOR www.vreme.com

Piše Tamara Skrozza

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *