Međunarodni dan ukidanja ropstva je 2. decembar. Čini nam se da ovaj dan postoji radi forme, a ne zbog toga da bi ropstvo istinski bilo ukinuto. Ako pogledamo hiljadama godina unazad, ropstva je uvek bilo, a kako se u praksi potvrđuje, biće ga još dugo. Sve nekako napreduje i evoluira ali čovek kao da je zakržljao kad ne može sebe da kontroliše u potrebi za iskorišćavanjem drugih ljudi.
Današnje ropstvo, uključuje prinudni rad, iskorištavanje (eksploataciju), služenje u domaćinstvima, prodaju dece (devojčica) zbog udaje i seksualno ropstvo. Milioni ljudi, deca, žene i muškarci su robovi u sadašnjosti. Koliko god da se priča o ovom problemu i koliko god entuzijasti pokušavaju i rade, kako bi rešili ovaj problem, uvek ih sputava nedostatak političkog razumevanja, a kao i ne bi, jer politika prati tokove novca, a iskorištavanje ljudi kao robova u svim navedenim kategorijama, donosi ogromne prihode kontroverznim političarima, poslovnim ljudima, kapitalistima, kako god ih nazvali. Da žive u ranijim vremenima, ponosno bi prihvatili naziv robovlasnici.
Ako tražimo u Srbiji primere ropstva, brzo ćemo ga naći u obliku radničkog ropstva gde je odnos prema radniku vrlo sličan ropskom odnosu.
Demokratija je interesantan šareni papir u koji je umotana gorka bombona savremenog industrijskog ropstva za siromašne države kao što je Srbija. Ovo ropstvo je malo mutiralo jer mu radnici prilaze dobrovoljno. Radnici naše države „grabe“ za posao jer nemaju izbora gde da zarade za hleb nasušni, a mnogi od njih su u dužničkom, kreditnom ropstvu. Ove ropske uslove im je obezbedila majčica Srbija i to kroz oprobanu formulu: uništi domaću industriju, daj stranom investitoru subvencije, upecaj stanovništvo na kredit, a zaduženom stanovništvu kao stoci, samo otvori vrata obora strane fabrike, pa neka i pelene ponesu. Dostojevski da je živ, ponovo bi uzviknuo: „Sve je dozvoljeno“.
Čime Srbija štiti svoje radnike od ropskog rada, eksploatacije na poslu? Mehanizmi države su iskazani, nikad lošijem Zakonom o radu, dovođenjem i subvencionisanjem trećerazrednih stranih kompanija, ponižavajuće niskom zagarantovanom minimalcu, nepriznavanjem povreda na radu. Pa čak je i Luj 14. davao povređenim radnicima novčanu naknadu za povrede nastale na izgradnji Versaja ili njihovim porodicama naknadu u slučaju smrti.
Na putu ka sticanju profita, za velikog gazdu, radnici su potrošna roba, samo ih bacaju kao smeće pored puta. I kapitalisti i radnici su svesni da ima i gladnijih i siromašnijih i jeftinijih, pa ovi prvi to koriste, a ovi drugi trpe. U filmu Želimira Žilnika, Tako se kalio čelik, poslednja rečenica koju otac upućuje, s ponosom sinu, je: „Ne brini sine, moje radno mesto te uvek čeka“ ta rečenica je 80-tih godina prošlog veka bila predskazanje onoga šta čeka radništvo kod nas.
Ropski odnos države Srbije nad radništvom, doživljava uzlazak i vidljiv je kroz prisutne strane fabrike: Geox, Yura, Draxlmaier... dok domaća industrija izdiše na stečajima i bankrotima.
Ako malo preformulišemo Šantićevu pesmu posvećenu izrabljenom težaku, rataru i primenimo je na današnjeg radnika, izgledaće ovako: „Radniče robe, ti si prah na podu, tegli i vuci i u fabrici skapaj“.
Mr Dejana Pataki
