PREVRTANJE KOSTIJU, PLES SA POKOJNICIMA I OSTALE RADOSTI – VRATASPORTA.RS

Kultura Madagaskara je obogaćena uticajima naroda koji su se zadesili na njegovoj teritoriji u nekom trenutku. Priča se francuski jezik, na ulicama ćete videti sveže bagete, ješćete kinesku supu zbog snažnog uticaja Azije a onda ćete čuti i kako malgaški jezik ima primesa arapskog i da, takođe, dosta liči na jezik koji se priča na Borneu. Na Madagaskaru se sreće 18 narodnosti i svaki ima specifičnu crtu, a ono što je svim kulturama zajedničko je „fady“, svi narodi imaju neki tabu, pa zatim shvatite da ga je i jako lako prekršiti, jer, osim ove velike podele, svaki grad, pa čak i porodica, ima svoj tabu, tako da opet dolazimo do one rečenice: – Koliko god da sam se spremala, opet nisam bila spremna. –

“Fady“ moje porodice je da se „famadihana“ ne održava. Famadihana je sveti ritual, takozvana prevrtanja kostiju. Da. Prevrtanja kostiju. Na 5 do 7 godina porodice organizuju iskopavanje ostataka svojih preminulih i slave ponovni susret sa najdražima. Koliko god to nama izgledalo čudno, njima je to momenat sreće i tuga nije dozvoljena. Toj svojevrsnoj žurci može da prisustvuje bilo ko, potrebno je samo najaviti se i doneti hranu ili piće. Nažalost, mi nismo imali priliku da čujemo da se nekom najstarijem članu porodice prikazao u snu predak i rekao da mu je hladno, da mu je potrebna nova odeća i da je vreme da se započne sa pripremama za famadihanu.

Kada se astrološki odredi dobar dan za otvaranje grobnice, pozivaju se rođaci koji će doputovati iz daleka i zaplesati sa svojim najmilijima. Sa preminulim se igra ceo dan i pre zalaska sunca se vraća u grobnicu sa novom odećom, uvijen u novu lambamenu (svilen pogrebni prekrivač), sa novcem, hranom i pićem, koje je okrenuto naopako kako bi se zatvorio ciklus života i smrti.

O famadihani sam samo slušala, kao što rekoh, nisam imala priliku da prisustvujem i zaigram sa nečijim pokojnikom, ali sam bila na groblju koje je isto fascinantno kao i običaji. Zagrobni život i način na koji pokojnici žive je veoma važan Malgašanima, pa tako postoje velike porodične grobnice koje su prilično nasumično našle mesto u sred naselja, a videla sam da se Antananarivo toliko proširio da sam jednom pila kafu sa pogledom na nečiji grob. Grobovi pojedinaca su oslikani svim onim o čemu je pokojnik maštao – da skače padobranom, da putuje, da ima veliku kuću… Šetajući grobljem uhvatila sam sebe da se osmehujem jer sam iskreno poverovala da na onom svetu ti ljudi lepo žive, a kako i ne bih kad su njihovi potomci dali sve što imaju za sahranu. Kada umre glava porodice tada sve odlazi sa njim. Na primer, ako je imao stoku, meso pojedu meštani sela u kojem je živeo. Dakle, njegovoj porodici ne ostane ništa i moraju početi iz početka, a videli ste i u mojim prethodnim pričama da život na Madagaskaru nije uopšte lak.

O ovom običaju prevrtanja kostiju se prošle godine dosta pričalo, jer se sumnjalo da je to jedna od ključnih stvari koje potpomaže epidemiju kuge. O, da. Sezona leto-jesen 2017. godine je bila uzbudljiva za Madagaskar. Mene i sve one koji su znali gde idem su pitali koliko je pametno da otputujem. Elem, kuga je na Madagaskaru kao „dobar dan“. Svake godine se u periodu od septembra do aprila zabeleži nekoliko stotina slučajeva, ali se prošle godine taj broj i povećao, na oko 2300. I da sve bude zabavnije, ovaj put se širila vazduhom.

Zamislite kakav je to bio raj za novinare i njihovu prirodnu potrebu za širenjem panike širom sveta. Svakog dana kad pročitate reč užas, horor, crna smrt, morali bi ozbiljno da uključite mozak i da se oduprete mislima koje vas saleću koliko god logično razmišljali. Zanimljiva činjenica je bila i ta da je medijski iznesena priča da je epidemija politička igrarija kako bi dobili novac za nastupajuće izbore, pa sam samopouzdano kročila na tlo Madagaskara i samo paničila kad sam u gužvi (uvek) i kad neko ko sedi pored mene kašlje (kao za inat – uvek), i razvila se u jednog ozbiljnog hipohondra. Tu blagu crtu svog ludila sam videla u očima drugih kad sam jednom prilikom pred ručak iz svoje torbe, kao mađioničar, izvukla sva dezinfekciona sredstva koja koristim: – To ja tako uvek -, pravdala sam se, a u glavi mi je: – Ne znam da li moje osiguranje pokriva prevoz bolesnika, nemam ja imunitet malgaške bebe! –

Pričala sam vam već o malgaškim bebama i higijeni, a fady još dodatno ume da zabiberi već kritičnu situaciju. Tako je tabu u oblasti Ranomafana odlazak na toalet, odnosno ne ići stalno na jedno te isto mesto. Zašto? Zbog miomirisa koji su dolazili kad se nužda vršila u poljskim wc-ima. I sad je jako teško ljude naučiti osnovnim higijenskim navikama što opet dovodi do mnogih bolesti (uključujući i kugu), a iskrena da budem nije to samo u toj oblasti već svuda po Madagaskaru jer je najnormalnije da se nužda vrši na sred ulice. Objasniću plastično, bili muško ili žensko, ako vam se ide na WC, niko vam ništa neće reći ako se samo okrenete ka zidu (ili čučnete) i olakšate se, čak nije problem i ako je velika nužda u pitanju. Ukapirali ste do sad otkud epidemija kuge svake godine, zar ne?

Sve u svemu, pored svih svojih šizofrenih momenata sa zdravljem, sada se smejem svojim traumama. Mnogo puta sam pomislila kako treba da sam zahvalna na onome što imam kod kuće, čak i na našim pustim autobuskim stanicama, putevima koji imaju po neku rupu i restoranima sa užasnom hranom, ali za koje znam da imaju čistu kuhinju (jer stroge inspekcije), i govorila sam često da je kod kuće divno, bajno i sjajno, ali u isto vreme sam zahvalna i na tom dvomesečnom iskustvu na Madagaskaru gde sam zaboravila šta je zona komfora – jer u zoni komfora razvoja nema.

Zagrljaji svima!

Vaš vodič kroz Jedinstvo suprotnosti.

Izvor –  VRATASPORTA.RS