Narodno pozorište “Toša Jovanović” iz Zrenjanina, na kraju prošle sezone, 25. maja premijerno je izvelo komad Igora Štiksa “Zrenjanin” u režiji Borisa Liješevića.
Predstava našeg pozorišta gostovati će u Narodnom pozorištu u Beogradu – u utorak, 12. decembra, u 21h.
O predstavi “Zrenjanin” Borisa Liješevića (Narodno pozorište Toša Jovanović, Zrenjanin)
Bio jednom jedan grad… U njemu se nije živelo bogato, ali je bilo posla i ljudi su živeli solidno i od svog rada – što se ono kaže. Hemijska i prehrambena industrija bili su osnova razvoja ovog grada u kome nije bilo nezaposlenih i koji je u onoj bivšoj, socijalističkoj Jugoslaviji važio za mesto gde se uvek može naći posla. A onda je došlo da raspada države i krvavog, bratoubilačkog rata u kojem je pored „danka u krvi“ ovaj grad platio možda i najveću ekonomsku cenu od svih velikih industrijskih centara eks-Jugoslavije. Jedan za drugim veliki industrijski kompleksi su prestajali da rade, raspadali su se usled ekonomske krize koja je opustošila sve ono što su nekada bili glavni ornamenti ovog mesta. Radnici su ostajali bez posla, zavladala je beda, očaj, a poslednji ekser u kovčeg našem ubijenom gradu zabile su tzv. privatizacije preostalih firmi i fabrika koje su po pravilu dolazile u ruke sumnjivih tipova i ljudi sa kriminalnom istorijom.
Znam da se to verovatno desilo i u vašem gradu ili mestu gde živite i da je to manje-više ista priča koja nas povezuje diljem današnje Srbije, a bogami i šire. Verovatno ste i vi u vašem mestu bili svedoci neke od privatizacija koje su služile samo kao lažno pokriće za finalno uništenje preostalih preduzeća koja su još davala znake života. Potom su ta preduzeća odlazila u stečaj i zavšavala svoje tužne sudbine tako što bi radnici ostali na ulici, a vlasnici firmi bi rasprodali sve što u istoj iole vredi, a potom „zbogom žohari“. Sve ste vi to i imali i u svom gradu…
Ali da li je o vašem gradu napravljena pozorišna predstava na temu ekonomskog i svakog drugog raspada koji neminovno ide uz osiromašenje građana? E, o ovom gradu, o kome vam pričam, napravljena je i pozorišna predstava pod nazivom “Zrenjanin”, a radi se i istoimenom gradu u kome živim, to jeste delim sudbinu građana koji imaju tu (ne)sreću da žive u verovatno ekonomski najrazorenijem gradu današnje Srbije, a verovatno i bivše Jugoslavije – bez preterivanja. Predstavu “Zrenjanin” režirao je Boris Liješević, a prema tekstu Igora Štiksa i režiser se baš potrudio da nam “stane na muku” i pokrene bolan talog muke i ogorčenja koji u sebi nosi svaka Zrenjaninka i svaki Zrenjaninac. Bolno realna predstava u kojoj su sudbine Zrenjaninaca surovo jasno predstavljene upravo onakvim kakve i jesu postale nakon svega što im se izdešavalo.
Bečkerek je zlo… Moglo se čuti u jednoj od pesama u predstavi. Ako ne znate, Bečkerek je stari naziv Zrenjanina još iz doba austro-ugarske vladavine,da bi nakon oslobođenja od strane srpske vojske kralja Petra dobio naziv Petrovgrad, a posle Drugog svetskog rata Petrovgrad postaje Zrenjanin i to po imenu narodnog heroja Žarka Zrenjanina. Bez obzira na to što se danas Zrenjanin „formalno“ tako zove, građanke i građani često koriste stari naziv Bečkerek, od kojeg lokalni nacionalisti i poklonici monarhije dobjaju ospice – možda ih još samo više nervira trenutni naziv grada jer, po njima, Žarko Zrenjanin je bio samo revolucionarni avanturista i lokalni „Kazanova“ koji je zavodio snaše koje su mu na kraju, prema legendi, i došle glave. Ali da se vratimo pozorišnoj predstavi…
Zanimljivo, u predstavi Zrenjanin je čovek-radnik, to jeste to mu je nadimak jer, prema sopstvenom priznanju, kada je bio mali nije mogao da razlikuje pitanja: odakle si i kako se zoveš? Sjajna identifikacija protagoniste predstave i sudbine jednog grada jer čovek Zrenjanin je predstavljen kao tipičan radnik današnjice na ovim našim prostorima, a mogli bi reći i još tipičniji kao Zrenjaninac: ubijen u pojam, ogorčen, nezainteresovan za politiku, ljut na sindikate i sve one koji su ga toliko puta prevarili. Zrenjaninov otac je bio poslednji direktor fabrike pre privatizacije koju on nije preživeo – naime, izvršio je samoubistvo jer nije mogao da podnese lažne optužbe za proneveru koje su usledile „sa vrha“ i nije hteo da dopusti pljačkašku privatizaciju. Sam radnik Zrenjanin nije svestan toga i on je ubeđen da je njegov otac bio umešan u neku aferu i da se zbog toga ubio. Inače, vlasnik preduzeća, u kojem Zrenjanin radi, zove se Mini, što je aluzija na nadimak Jovice Stefanovića Ninija, koji je postao vlasnik fabrike lekova „Jugoremedija“ – sigurno ste čuli za celu aferu, da je sada ne prepričavam. Ovaj Mini u predstavi je još jedna sjajan primer identifikacije sa stvarnošću događaja u kojoj su razni kriminalni tipovi, poput ovog Ninija, dobili u ruke velika i uspešna preduzeća, da bi ih potom upropastili. Jugoremedija je postala i slavna zbog toga što je to prva fabrika koju se u svoje ruke preuzeli radnici i pokazali da ona može uspešno poslovati bez „obavezne“privatizacije. Radnik Zrenjanin radi u fabrici u kojoj već mesecima nije dobio platu i ogočen je na sve, ali, zanimljivo, ne i toliko na samog vlasnika Minija. No, borac za radnička prava Koča – opet vrlo zanimljiv odabir imena – otvara mu oči. Koča i njegova drugarica Eva pokušavaju da vrate fabriku radnicima i u Zrenjaninu nalaze čoveka koji može da povede radnike koji bi ponovo vratili „sredstva za proizvodnju“ u svoje ruke. Sve se završava užasnom tragedijom u kojoj Evu ubijaju Minijevi telohranitelji, a Zrenjanina oslepljuju. Koča pronalazi mrtvu Evu i slepog Zrenjanina i kaže mu da su radnici preuzeli fabriku i da sada on mora da ih povede napred. A Zrenjanin pita: A gde je napred? Koča zbunjeno konstatuje: Ne znam!
Izvinite zbog ovog mog nemuštog prepričavanja predstave… Da biste doista doživeli Zrenjanin, morate i sami videti ovu predstavu, a najbolje bi bilo da dođete u Zrenjanin i da tu doživite „puni ugođaj“. Tragedije deluju katarzično na gledaoca – kako je to još davno ustanovio Aristotel, a Zrenjanin je predstava koja je otvorila dušu ovog grada. Dođite da upoznate Zrenjanin na daskama koje život znače, dođite da vidite naš grad kome su uzeli dušu i „oslepeli“ ga za budućnost. Zašto? Zato što je Zrenjanin distopijska vizija budućnosti ove zemlje sa kojom se morate upoznati kako biste sutra znali sa čime se borite. Zrenjanin su oslepeli i nemojte dozvoliti da se to i vama desi. Zrenjanin je budućnost koja se već desila kako na sceni tako i u realnosti. A ja posle predstave i ne znam šta je realnije: da li ono što se desilo ovom gradu ili pak ono što mu se događa na pozorišnoj sceni? Boris Liješević je uradio remek-delo pozorišne režije, po mom skromnom mišljenju, i uvrstio se među intelektualce naše jugoslovenske „pozorišne misli“ sa ljudima kao što su Oliver Frljić ili Zlatko Paković koji na sebi svojstven način predstavljaju ono najbolje što imamo. Zato je „Zrenjanin“ predstava koju morate da vidite i ne smete da propustite jer nije u pitanju samo pozorište već naša budućnost.
(Autonomija)
