Naselje Ruže Šulman nije tako veliko, ali ima neodoljiv šarm šezdesetih godina prošlog veka kada je i nastalo. Zgrade nemaju moderan izgled, fasade su već prilično oronule, ali oko njih ima mnogo drveća. U samom centru naselja je omanji park, a u njemu dečije igralište. Ima i prihvatljiv broj klupa i kanti za sitno smeće uz njih. Nije idelno, moglo bi to i bolje da se uredi, rekao bi neko. Tačno, ali park je lep.
Sa prozora svog stana vidim nebo, smenu godišnjih doba u krošnjama, ptice i poneku mačku koja se uzvere uz drvo. I, zaista, jutro je lepše i raspoloženije, kada vas probudi cvrkutanje ptica. Kad prvo ugledate boje prirode i udahnete miris godišnjeg doba koje god da je, nekako odmah i dan dobije zamah živosti, čak i lakoću. Naravno – ne vidimo svi istim očima i ne čujemo muziku sa istim doživljajem. Ima i onih kojim pogled kroz prozor stana znači tek toliko, da utvrde kakve su vremenske prilike napolju, smeta im jutarnja „svađa“ vrabaca, a hukanje sove izaziva pomisao da najavljuju neko zlo. Dogodi se i da neko iz obesti slomi grane na drveću ili pripali roštilj na travnjaku. Bude i bačenih papira, plastičnih kesa i limenki na zemlji pored klupa, iako je pored svake i kanta za smeće. Da, dešava se. Ali, ne i tako često.
Kad se krene stazom koja opasuje ceo park, odmah posle dečijeg igrališta mora da se prođe i kroz neobičnu „kapiju“ – tačno između dva najstarija i najveća hrasta u parku. Tu su od nastanka naselja. Bogatim i velikim krošnjama su spojeni. Natkriljuju sve oko sebe. I, kada bi svakodnevno posmatrali ljude u našem naselju, ne bi vam bilo nemoguće da primetite da imaju poštovanja, čak i zahvalnosti, prema tom parku. Jer, to drveće je velikodušno. Diše za nas, štiti od prevrelog sunca i naleta oluja. Dobroćudni je „stanodavac“ za bar deset vrsta ptica, nešto uličnih mačaka i pasa, i ponekog ježa. Možda to ne bi tako rekli, ali svi u naselju vole taj park. Često može da se primeti i neko novo, mlado drvo, koje su stanovnici naselja posadili da nadoknade bar neko od onih, iz bilo kog razloga, uklonjenih stabala.
Ako pažljivije posmatrate, videćete da se korak bar malo uspori gotovo svakom kad uđe u to naselje. Da prolazite našim parkom, videli biste ljude koji jedni drugima možda ne znaju ni ime – ali nije važno, svakodnevno se susreću i pozdravljaju se. Bebe, koje se zadovoljno smeše i guču dok su još u kolicima, videli biste i kad prohodaju, prepoznali ih i kad krenu u školu, nasmešili biste se možda i kad bi se prvi put kao tinejdžeri zaljubile. Videli biste muškarce kako igraju šah, prijateljice koje razgovaraju sedeći na klupi, parove koji držeći se za ruke hodaju, kako paradiraju kućni ljubimci u šetnji sa vlasnicima, a ulične mačke dremaju na gomili prikupljenog jesenjenjeg lišča i znaju tačna mesta gde se za njih postavljaju hrana i voda. Videli biste da se tu razmenjuju prepričavanja nekih događaja, smeh i razna mišljenja. Nekada čak i ćutnje, ili bar osmesi. Možda, i po koji mrk pogled, pa čak i ogovaranje, ali sve je to ljudski. U tom, možda ne najlepše uređenom parku u gradu, možete videti – život.
Pre neki dan, jedno mlado drvo je išupano iz korena i bačeno u vodu jezera u centru grada. I samo od sebe, postavilo se pitanje – šta bi bilo, kada bi drveće istom merom moglo da uzvrati ljudima istim što oni njima čine?
Ne znam šta ste sada kao odgovor pomislili, ali meni se čini da otuđenje ljudi od svega i svakog, pa i od sebe samih, nekom čarolijom prirode jednostavno nestaje prolaskom kroz neku „hrastovu kapiju“.
Mada, verujem da je sve mnogo jednostavnije i lakše. Dovoljno je bar, poštovati svako drvo*. Nikada nam ionako neće nauditi, a mnogo više nego što smo spremni i da primetimo, velikodušno će nam uzvratiti.
*Predlog za ovu sedmicu, knjiga Dobro drvo, pisca Šel Silverstejna.
Mačka na krovu (Lola D. Čolić)
