Planirana isključenja struje za sutra
21. November 2018.
Dodela ekoloških priznanja
22. November 2018.

Novembarske vatre – priča našeg sugrađanina

 

U podnožju Bečejskog mosta, tik uz branu, caruje veliki liman sa svojim ogromnim virovima. Naši, kroz žućkastu svetlost ispruženi štapovi, bili su zabijeni iznad vodenog ogledala u vetrovitu tamnu noć. Spremni smo za doček specijalne poslastice sa velikom ukusnom džigericom – manića.

 

Crni veo kasnog jesenjeg sumraka neprovidnom tamom je već pokrivao ulicu. Iz tople sobe se čulo, kako kroz proređjeno lišće fijuče ledeni novembarski vetar. Kako su se grane udarale jedna o drugu, činilo se, kao da cvokoću.

 

Pomerio sam zavesu. Iz požutelog sablasnog svetla ulične svetiljke izronila je bucmasta, u zimsko odelo uvučena figura komšije Geze. Iza njega je stajao – po odsjaju sede brade sam ga prepoznao – drugar Bata.

 

 

KEDERI IZ BAŠTE

Dobro smo već zagazili u hladne dane. Godišnje doba, sa svojim hirom, naveliko je ofarbalo i oblikovalo prirodu u kasnojesenju modu. Tanku koru jutarnjih mrazeva, tek oko podneva je uspevalo nejako sunce da otopi u kaljugu. Prepodnevne magle su se samo toliko razredile, da bi se u ogoljenim krošnjama drveća, između usnulih grana nazirale rupe. Zalazeće sunce je ustupalo svoje carstvo hladnim noćima.

 

Svake godine, iskoristivši miholjsko leto, iz plitkog kanalića na kraju sela, sam čerencom lovio babuškice. U kraju bašte, izmeđju oraha i višnje „zasadio sam” osrednji akvarijum, tu sam ribice skupljao, tako da me je bašta opskrbljivala kederima u ledenim zimskim danima pri pecanju na štuke.

 

Iskoraknuo sam u dvorište. Ledeni vetar mi se poigravao sa kosom. U Batinoj ruci bljesnula je boca crnogorske loze.

 

 

ČEKAO NAS VELIKI LIMAN

– Imam predlog kako da potrošimo tvoje kedere! Aj’mo na maniće! –više je Gezin glas zvučao kao naređjenje, ne kao molba.

 

Uh, kako su me osetili! Pa ja tri nedelje nisam bio na vodi. Pecaroška oprema mi je bila pri ruci, uskočio sam u toplo odelo. Dok sam „brao” kedere u bašti orah je nemoćno brektao pod hladnim udarima vetra. No, to je samo povećalo plam uzbudljive kasnonovembarske večeri.

 

Nekoliko minuta kasnije, ostavivši pospanu Mužlju iza nas, krenuli smo u novu avanturu, otprilike kao tri savremena musketara, koji su umesto mačeva bili naoružani ribolovačkim štapovima. Batina Lančija je sekla maglu i mrak grabivši ka Tisi.

 

Pod okriljem noći, u podnožju Bečejskog mosta, tik uz branu, sa svojim virovima čekao nas je cilj: veliki liman. Nakon parkiranja kola, klizeći blatnjavom, razgaženom stazom preko raskvašene livade, sudarajući se sa golim granama vrba i jasenovim izdancima, teturali smo omađjijani prema treperućim svetlosnim jezičcima po obali Tise.

 

Bata, koji je više avanturista nego pecaroš je komentarisao:

– Šta je ovo! Svici sa antifrizom?

 

 

KEDERI ZAPLIVALI U LEDENOJ TISI

K’o leti na korzou u Novom Sadu, toliko je naroda bilo na obali i na vodi limana. Kako su znali i umeli, čak i u, sa čamcima načičkanoj Tisi, pecaroši, svi su svetleli. Bilo je tu karbid lampi, sijalica na akumulator, nekineskih i kineskih baterijskih lampi. Mirišljave, pucketave vatre, sveća skrivenih u bele litarske flaše, fenjera na petrolej…I ko zna šta sve još ne…

 

A ispred nas 3 metra duboki odron koji je reka napravila. Trebalo je nekako stići do vode.

 

Prvi je startovao Bata.

 

Naravno da se okliznuo. Iako je pao na zadnjicu, bio je dovoljno skoncentrisan da sa ispruženim rukama, brigom andjela čuvara, odbrani bocu sa rakijom. Celo vreme na zadnjici po blatnjavom odronu, kao na toboganu, skliznuo je na cilj, kamenji deo obale. Na vrlo sličan način, ubrzo, smo se svi našli pored vode. Mehanički smo namontirali akumulatorsko osvetljenje, zatim smo upalili vatru, kako bi prosušili zaradjene blatnjave mrlje.

 

Vetar je fijukao, a mi smo se konačno smestili.

 

I počeli smo sa raspakivanjem opreme.

 

Da vidimo šta i kako.

 

Raspakovali smo i sastavili 2,10 metara dugačke Germina štapove, a bogami imali smo i 3,60 m dugačke feeder štaove. Na njih smo namontirali Spro i Cormoran mašinice na čijim špulnama je bio namontiran najlon 0,28. Za odbranu od jakog kovitlanja vode, da nekako zadržimo udicu na dnu, pomoglo nam je olovo od 50 grama. Bilo je vezano na posebni predvez od 0,25 mm, a iznad njega je na dvadesetak santimetara viorila smudjevska udica broj 4.

 

Na svaku udicu zakačili smo po jednog živog, nekoliko santimetara dugačkog iz „bašte” vadjenog kedera.  Zabacili smo.

 

KONTRIRANJE IZ NAVIKE

Znali smo da se na ovom terenu u ovom godišnjem dobu sakupljaju velika jata manića.

 

A u medjuvremenu smo razmišljali, kako ova, iz vodenih masa čudna riba, živi mudrim načinom života. Kako u širokom luku izbegava teror hobi pecaroša. Već i samim tim, što pri najvećoj hladnoći i u mrklom mraku ima najbolji apetit.

 

Ali mi, pravi punokrvni pecaroši, bili smo na mestu dogadjaja. Spremni za doček jedinog slatkovodnog predstavnika porodice bakalara, spremni za doček specijalne poslastice sa ukusnom velikom džigericom.

 

Konačno su se naši, kroz žućkastu svetlost ispruženi štapovi, zabili iznad vodenog ogledala u vetrovitu tamnu noć.

 

Klimali su se i lelujali. Nismo dugo čekali. Vrh jednog štapa mi se malo zatresalo. Kao dobar poznavalac svoje opreme, bilo mi je jasno, ovo je potez.

 

Manić vrlo retko ostavlja mamac, voli pohlepno da ga guta, te odmah bi da krene dalje, da se nije zakačio na udicu. Ali jeste, te za kontru ni ne treba brinuti.

 

Tako je i bilo. Kontrirao sam samo radi reda, više iz navike nego iz potrebe. I već je i stigao do obale sa strane srebrnkasti, na ostalim delovima tela tamnobraon-crni, koprcajući bradonja. Bio je dugačak oko 30 santimetara.

 

Bata je komentarisao:

 

-Šta je ovo, ozračeni černobilski cverglan?

 

 

DOŠLI PO MRAKU, OTIŠLI PO MRAKU

Vetar je non stop vrištao. Vatra nam je velikim plamenom gorela, zadnjica i ledja su nam bile usijane, prednji deo nam je zebao, lice nam se smrzavalo.

 

U talasima su nas napadali manići. Tresli nam se štapovi, ali i na onim nasumice kontrolisanim često je bilo automatski zakačenih primeraka. Valjda su ti bili neki suisidni monstrumi.

 

U neko vreme kad inače na Pinku počinje serija Rubi, kožne rukavice me više nisu grejale. Pri skidanju riba sa udica neretko sam bio prinudjen da pribegavam veštini nimalo sličnim madjioničarskim. A ti zahvati su isključili svaku mogućnost korišćenja rukavica. Uzalud sam nakon skidanja ribe sa udica navlačio rukavice. Hladnoća je već doprela do kostiju i prste jednostavno više nisam osećao.

 

Tad sam se već i ja prihvatio boce sa lozom. Nekoliko pažljivo odmerenih, velikih  gutljaja mi je ispunio toplinom ledenohladne noge i ruke.

 

 

U ZAVETRINI LETNJE KUHINJE

Da ne zaboravim. Sakupljajući drvo za loženje u mraku, još par puta smo skliznuli u mokru, priobalnu, finu Tisku glinu, tako da smo imali podebeo sloj blata na zadnjici, kolenima i po rukavima.

 

A mi smo samo pecali i pecali. Možda bi još uvek bili kod brane, da nam nije nestalo kedera. Jeste da smo bili umorni, promrzli, blatnjavi, ali oči su nam svetlele od čudesne noći, a malo i od loze.

 

Došli smo po mraku, Otišli smo po mraku.

 

S obzirom da kod manića nema zabrane, koliko smo upecali tolko smo i poneli. Kući smo izbrojali. Sa 3-3 štapa upecali smo ravno 42 komada. Lep ulov, kasnije smo saznali i da je vrlo ukusan.

 

Kod mene kući, u zavetrini letnje kuhinje još malkice smo posedeli, da bi uz čašicu preostale crnogorske loze još nekoliko puta pretresli pojedinosti „novembarskih vatri”.

 

I dobro smo se izdivanili.

 

I baš smo uspeli da se složimo u svim detaljima, počeli smo i planirati ponovno pecanje na maniće, i to 10. decembra, kad je po meštanima najpovoljniji datum za krupne primerke, kad se na vratima pojavila moja supruga.

 

Sa osmehom smo joj pokazivali naš ulov. Ona nas je jednostavno odmerila i rekla samo toliko:

– Da sam ja to znala pre petnaest godina!

 

Ištvan Kazi

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *