Ili kako to već ide u mladalačkim danima, “zašto tako, kad može i drugačije”
I danas se slatko nasmejem kad se prisetim mog pripravničkog staža u pecanju, i to na obali, tada još svetlozelenog i ribom bogatog Begeja, preko kojeg su prelazila “četir´ konja debela”. Noć pre odlaska na vodu mi je redovno bila nemirna. Od uzbudjenja i od do panja pojačane ribolovačke strasti prevrtao sam se u krevetu jedva dočekavši jutro. A na vodi sam bio pravi Proka pronalazač. Šta sve nisam stavljao na udicu. Proleće mi je bio izazov i udarni period za eksperimentisanje: kako privoleti bucmastu bodorku jarkocrvenih peraja, debelu deveriku, znatiželjnog srebrnog karaša ili vrlo opreznog šarana da zagrize udicu?
Koristio sam tradicionalne mamce, ali i, kako to već ide u mladalačkim danima, “zašto tako, kad može i drugačije”. Prvi put sam odstupio od klasike kad sam udicu moje produžene ruke, vitke osušene i ispravljene šećerne trske, častio gumenom bombonom u obliku medvedića što mi je ujak doneo iz Švedske. Na moju veliku žalost, ribe do kraja pecanja nisu ukapirale šta propuštaju i ostao sam bez ulova.
Mirisi duginih boja
Početni neuspeh nije me naterao na predaju. Dao sam se u još dublju nauku. Osnovni izvor nabavke materijala za potrebe moje “laboratorije” bila je kuhinja, a poligon za testiranje – pecaroško mesto na Begeju. Koristio sam i slatku i ljutu mlevenu crvenu papriku, mleko u prahu, razne džemove, pekmeze ugnječene u svež hleb, pa kuvani krompir, testo sa makom… Prešao sam i na baštu i pokušao sa jagodama, crnim i belim lukom, salatama… Jednom reči, onomad mi se činilo da je i duga mirišljava, te sam se uživio u pravljenje i nudjenje ukusa i nijansi svih njenih bolja.
Kad sam konačno zabacio mamac, napravljen od običnih sušenih hlebnih mrvica i kese pudinga od vanile, (to sam privremeno pozajmio iz mamine kuhinje), usledio je pravi bum. Pomešani zgnječeni eksperiment je bio prava eureka. Na udici crvići i crvene gliste a u hranilici vanilin puding. Bio je fenomenalan. Mekan, lako se topio iz hranilice, a ribe su bile lude za njim. I dan danas, kad pecam na fin lagani pribor, ponekad koristim ovaj izum za primamu.
Pale i pretnje
Oslanjao sam se i na celokupno svetsko znanje. Kada god sam prolazio pored starijih pecaroša, otvorenih očiju sam upijao njihove tehnike i metode ribolova. Od jednog brkatog, sedokosog dedice nasledio sam nov, čarobni recept. Na udicu je stavljao kukuruz koji je mirisao na krušku. Iz njegove čuvarke su mi mahali crveni šaranski repovi i to mi je bilo dovoljno da i ja napravim takav mamac. Dalji redosled poteza bio je logičan. Mamina kuhinja, malo šećera, esencija viljamovke (odraslima je bila potrebna za pravljenje kruškovca), posuda sa vodom i kukuruz iz konzerve. Esenciju sam sipao u vodu, bućnuo u saft sečeni kukuruz i sve to izmešao. Zbog ovakvih mojih aktivnosti povišenim tonom sam bio kritikovan od mame, a pale su i neke pretnje. No miris takvog kukuruza i dan-danas osećam. A verovatno ga se sećaju i babuške i šarani u Starom Begeju. U proleće pa sve do početka maja sa ovako pripremljenim mamcem sam ih rasturao.
Neki novi klinci
Moj pecaroški vršnjak i drug Dragan Perc i ja izumeli smo kockicu sundjera, koju smo umočili u med. Na to su eto čuda, deverike grizle ko lude. Ili, u Begeju na usidrenom tegljaču, privremeno napuštenom od posade, naišli smo na bačenu, polomljenu tablu stiropora. Parčiće smo umočili u beli deo eurokrema sa ukusom lešnika. Pecajući na njih, punili smo čuvarke sa babuškama.
Možda su onomad reke bile bogatije ribom Možda moja dečačka iskustva danas pripadaju samo sferi zanimljivosti.. Možda je sve to samo lepo sećanje, ali jedno je sasvim sigurno. Na obalama reka pojaviće se neki novi klinci koji će zabacivati s novim elanom i žarom u srcima. I eksperimentisaće na svoj način. Budu li uporni, upecaće ribu, zavoleće ribolov, prirodu i, kao i ja, i oni će se toga uvek rado sećati.
Ištvan Kazi
