Moš‘ mislit!
(Šarandžijski muški megdan iz ženskih cipela)
Nedavno sam prisustvovala, za nas žene, vrlo neobičnom skupu. Radilo se o prvenstvu pecaroša koji se ponose količinom i veličinom upecane ribe, a da pri tom svu ribu vraćaju u vodu. Sve to se odigravalo na lepo uredjenom prostoru prelepog jezera sedam kilometara udaljenog od Palića. (Do danas mi je Palić bio najlepše jezero.)
Dvadesetčetiri tima od po najviše tri takmičara u jednom timu je činio neobičan skup koji će se ogledati sa najsavremenijom i izuzetno skupom opremom, najbolje pripremljenim boilama u skoro identičnim uslovima, pecanja na šaransku ribu u trajanju od sedamdesetdva časa.
Pecanje s terase
Da, dobro ste pročitali: takmičenje traje neprekidno sedamdesetdva časa. Počelo je danas (u četvrtak) a završiće se u nedelju. Svo to vreme jedna ekipa provodi u “boksu”, tako zovu mesto koje je ogradjeno, i iz kojeg bez preke potrebe i bez sudijinog znanja ne smeju takmičari da izadju. Pravila su vrlo stroga i svako nepridržavanje se kažnjava isključenjem, što mislim da je najveća kazna za takmičare. U boks – liči na terasu, samo nema krova od čvrstog materijala – se unese sve što je neophodno za taj period boravka (šatori, krevet, stolice, vreće, piće, suncobrani koji se inače koriste i kao kišobrani, vetrobrani, i ko zna još za šta…)
Svemirska raketa, igračka
Zatim se unese sva sila hrane koja je potrebna da bi se ribe primamile baš ispred njihovog manevarskog prostora, što stručno nazivaju sektorom (period hranjenja je strogo propisan). Naravno, tu su i razni štapovi koji imaju svaki svoju namenu. Jedni se koriste za prihranu, što kažu za lansiranje raketa. Jest da liči na svemirsku raketu, ali je to više plastična dečija igračk. Još je sa strane i izbušena rupama. U to nešto ubacuju neku čudnu mešavinu lepljive mase raznih ukusa i mirisa. U njoj samo se kukuruz šećerac dao prepoznati. Imaju i neke šuplje palice u koje ubacuju kuglice, da bi nakon znalačkih pogleda u jezero dečačkim manirima bućnuli u vodi. Od sličnih kuglica koje oni zovu bojilama naprave za jedno takmičenje bar petnaest kila. Kad ih pitate od čega su pravljene, tajanstveno se smeškaju i samo dobace da ih je komplikovanije praviti od Rafaelo kuglica. Moš’ misliti!
Nikad se neću kupati u ovom jezeru
Tu su i držači štapova koji i trepću i ispuštaju razne zvučne signale. Od dvanaset do trinaset časova, koliko je trajalo hranjenje, tj. priprema za početak pecanja, malo sam razgovarala sa dežurnim u čardi, koji će priskakati u pomoć ogladnelim takmičarima. Od njega sam saznala da u vodi ima oko 10 tona krupnih šarana, da postoje šarani i preko 20 kilograma, da je to vrlo “pametna” riba i da je zato nije lako uhvatiti. Otkrio mi je da su veliki šarani obično u plićaku i hrane se školjkama – a ne tim mirišljavim kuglicama, što mu baš nisam poverovala, a u sebi sam se zaklela da se nikad u ovom jezeru neću kupati, mada, kada nije takmičenje, jezero služi kao kupalište (u mom slučaju biće sunčalište i uživalište).
Dakle, posle hranjenja “mesta” odjednom se sve smiri i počinje pecanje. Taj trenutak je zaista impozantan: devedesetšest štapova u vodi, ne računajući rezerve i ostale, četrdesetosam takmičara oko vode, koja je 400 m dugaška i 100 m široka. Sredina jezera je markirana celom dužinom, pločama od stiropora, tako da nema prebacivanja preko kod “komšije” od preko puta.
Nisam ljubomorna, ali da znate
Da, zaboravila sam da kažem da u svakom “boksu” postoji dušek (u početku sam mislila da su to dušeci na koje će prileći i malo se odmoriti umorni pecaroši), ali sam se grdno prevarila. Ti dušeci služe da bi upecanu ribu takmičari nežno mogli da spuste u vodu, eventualno da na njoj ribi rane premažu nekim zaštitnim sredstvom kako bi njene ogrebotine brzo zacelile. Ne, nisam ljubomorna, ali da znate da svakog uhvaćenog šarana poljube.
I tako 72 sata.
Eto! Zajedno sa takmičarima, domaćinima, sudijama, novinarima… oko 150 muškaraca se tri dana ne vraća kući, a nema ih ni na nedeljnom ručku. Njihova oprema košta puno evra, da mnogo sati provedu na putovanju, u obilasku pecaroških radnji, vezivanju raznoraznih vezova i oko pravljenja – i od Rafaelo kuglica komplikovanijih – klikera.
Zato dozvolite mi da prenesem sva moja saznanja devojkama koja su pred udajom, a koje su neupućene u pecaroški trend i to sledeće:
– Drage moje, dopadne li vam se šarandžija bar nemojte reći da niste znale!
Ištvan Kazi
P.S. Skroz dobronamerno i bez zadnjih misli preneto crno na belo još onomad.
