19.1 C
Zrenjanin
Saturday, June 6, 2020
Naslovna Kolumne Kolumnica Mačka na krovu. Piše Lola D. Čolić

Kolumnica Mačka na krovu. Piše Lola D. Čolić

Jesen… Kiša… Vreme koje mami da se ušuškamo u omiljenu fotelju uz kafu ili čaj, da čitamo knjigu, pogledamo film ili čak i samo da sanjarimo. Ali, neko se nađe i na ulici, i dan može da preuzme sasvim drugi tok…

Tenor saksofon, stara pisma… i to je sve (Fragmenti života u imaginaciji)

odlomak iz romana

„… Na ulici me dočekuje sipkava kiša. Nemam kišobran. Nikad ga i ne koristim. A sad oko mene niču kao pečurke. Zapažam deliće stvarnosti oko sebe i nenadano jako uživam u tome. Golub šćućuren na okapnici prozora… novinska hartija namreškana kao karner oko stuba ulične svetiljke… metalni novčić sasvim uz rešetku slivnika… buket lišća opalog sa drveta uz put… odsjaj zelenog svetla semafora u bari uz ivičnjak… raskvašen komad kifle na trotoaru… blatnjav pas podvijenog repa ga grabi i beži nekud… Sve manje ljudi je na ulici i sve više njih u izlozima kafea i lokala brze hrane. Ono malo preostalih zabili su se pod svoje pokretne nastrešnice i prate sopstvene korake. Cipele. Raznih oblika i veličina. Iznošene… Nove… Mokre na vrhovima… Blatnjave na petama… Zelene poput trave? O, kakva radost različitosti u oku posmatrača!

Korak vlasnice tih damskih cipela vedre boje je spor. Možda je i ona na nekom životnom odmorištu, kao i ja. Sa estetskim uživanjem, moram priznati i sa muškom znatiželjom, polako podižem pogled sa cipela. Odmeravam. Listovi zategnuti u tankim crnim čarapama… butine sapete u suknji… bokovi u laganom kretanju… zavodljiva zadnjica… leđa ženstvena. Kratka jakna kaišem stegnuta u struku… Izgleda da smo samo ja i ova vlasnica zelenih cipela visokih potpetica jedini bez kišobrana… Čekaj… taj hod… Ne. Kosa joj je kratka. Prava je. I crna. Ali… taj hod… taj hod… Osećam u telu nešto poput električnog udara.

„Marta?!“

Talas nemira mi izbija u glasu i već čujem sebe kako govorim i – oprostite, ličite na nekog kog sam poznavao, kad se okrenula. Zaboga… Kako je ovo moguće? Ne znam, ali jeste. Sporim pokretom prepoznatljive krhkosti sklanja od kiše vlažan pramen iza uha. I – zaista… gledaju me Martine mahovinaste oči. Od nezainteresovane distanciransti poprimaju sjaj prepoznavanja.

„Damjane?!“

„Marta“, blentavo ponovih.

„Mislila sam da živiš u Belgiji?“

„U Holandiji, zapravo… ali nikad nisam tamo živeo. Tamo mi je prebivalište.“

Bolje bi bilo i da sam ćutao. To što sam rekao ni sam nisam razumeo. Nedorečenost i dvadeset tri godine isprečile su kratku i neprijatnu zategnutost između nas.

„Ne mogu da poverujem… Ti… Pamtim kudravu divljakušu u tebi. Mislim, kosa ti je… pa, drugačija je sada… baš sasvim“, jedva sastavih rečenicu. Smešim se nesigurno. Samo me gleda. Kao da joj je neprijatno. Meni jeste. Zar je to nešto što je prvo trebalo da joj kažem posle više od dvadeset godina kako smo se poslednji put videli?

„Ali… lepo izgledaš. Kao i pre“, pravdam se i još uvek ne dolazim sebi.

Ona svoje iznenađenje ne krije. Radost što me ponovo vidi? To ne bih smeo da tvrdim. Da li je to samo uzdržanost zbog vremenske distance ili…

„Ni ti se nisi mnogo promenio.“

„Nisam. Jednako sam ružan, samo stariji.“

O, Gospode – zar je to trebalo da bude duhovito? I nije. Ni Marta se ne smeši.

„Stariji sigurno, ali ti nisi nikada bio ružan. Pa, ni sad“, velikodušna je.

Osmesi nam tek sad nevešto premostiše tišinu. Kiša sve jače pada i posle još nekoliko nemuštih reči teško sklopljenih u nedovršene rečenice, tera i nas sa ulice u kafe. Sedamo za slobodan sto. Osmeh joj se nije promenio. Njenom licu je kiša uvek bila kao hrana. Kosa joj je mokra. Pomalo zalizano ju je onako kratku zabacila unazad iza ušiju. Još uvek je tako lepa.

„Otkud ti? Sad? Ovde?“, smušeno se teturam sa rečima, a najrađe bih je samo zagrlio.

„To bih pre ja tebe trebalo da pitam. Ja bar živim u Vojvodini, za razliku od tebe.“

„Pa, i ljudi iz Holandije putuju. Čak i u Vojvodinu. Neki me je nedovršen posao ovamo doveo.“

Ne mogu joj reći istinu. Uostalom, i koja je? Ne znam ni sam. Nasrćem na nju sa pitanjima.

O, da. Još uvek živi u istom gradu. Doputovala je danas. Mala promena u rutini svakodnevice. Htela je da malo razgleda po radnjama, da se prošeta… kiša joj ionako nikad nije smetala – i eto, srela je mene. Ne dozvoljava mi da još nešto pitam zasipajući me svojim pitanjima.

Da, odgovoram, od 1994. sam u Holandiji. Valjda sam imao sreće, nisam se mnogo seljakao. Već petnaest godina sam u istom gradu. Ima prednosti taj osećaj sigurnosti. Dobro mi je. Radim kao inženjer. Tačno. Deda bi sad bio ponosan na mene. Ne, nisam u kontaktu ni sa kim iz Vojvodine. Malo je njih i iz Bosne sa kojima jesam. Koristim dolazak konobara i opet sam ja taj koji pita.

Trenutno nema posao. Dobila je otkaz kao tehnološki višak. Nervozno se i kratko, bez radosti smeje. Navikla je već. To joj je već ko zna koji put od rata na ovamo. Naravno da pokušava, ali teško je danas naći posao. Naročito u njenim godinama. Što se čudim, nije ovo Evropa. Ovo je Srbija. Nikom ne trebaš posle pedesete. Ali, snalazi se nekako. Čak uživa u slobodnom vremenu.

Pitam je za Gavrila. Pogled joj se smiri na visokoj čaši neskafe. Šta je sa njim? Gde je? Kako je?

Pretpostavlja da je dobro. Čula je da ima svoju firmu u Beogradu i da se oženio. Ima sina i ćerku, ako je dobro zapamtila. Ne, nisu se posvađali. Samo su prestali da se druže. Odavno. Život – menja nas, pa mi menjamo i prijatelje.

Ne mogu da joj verujem. Ispod prividne ravnodušnosti osećam joj u glasu prikrivenu jetkost. Nije možda ni trebalo da je pitam za njega. Suviše sam se prilibližio prošlosti. Našoj prošlosti…“

 

Iz recenzije romana, profesorke književnosti Svetlane Dabovic

„Mora se svako nekad i kući vratiti – kaže junak romana, no da li zaista i mora? Odgovore na ovo, kao i na neka druga pitanja, koja muče generacije ljudi sa ovog trusnog balkanskog podneblja, autorka Lola D. Čolić razlaže u svom romanu do tančina, šetajući nas, pri tome na jedan Odisejevski način, po morima ratom zahvaćenog prostora Bosne, koja, kao kotao Balkana vri devedesetih godina dvadesetog veka, hvatajući u svoj ukleti kovitlac sve, pa i one koji žele da ostanu izvan toga, neokaljani, neuprljani – živi. Glavni junak, Damjan, iz čije perspektive i pratimo priču, kreće vozom u jesen 2016. iz Holandije, stiže do Hrvatske, Republike Srpske i Srbije, obrevši se prvo u Beogradu, a zatim u Novom Sadu u jednoj hotelskoj sobi, i ponovo se, nakon 23 godine slučajno sreće sa svojom nekadašnjom devojkom Martom.“

POSTAVI ODGOVOR

Molimo Vas unesite svoj komentar!
Ovde unesite svoje ime

PRATITE NAS

21,393FanovaLajkuj
729PratilacaZaprati
316PratilacaZaprati
Zrenjanin
scattered clouds
19.1 ° C
24 °
14.4 °
35 %
2.6kmh
25 %
Tue
17 °
Wed
24 °
Thu
27 °
Fri
28 °
Sat
16 °

Popularne vesti

CINS: Na izbornim listama vlasti i opozicije ljudi koji su kršili zakon

Na deset izbornih lista koje su proglašene do 25. maja nalazi se bar po jedan političar koji je prekršio Zakon o Agenciji za borbu...

”U prah i pepeo” – Diploma, zvanje i uspesi profesorke Ene Nedić

Profesorka srpskog jezika Ena Nedić zapalila je svoju diplomu ispred zgrade Narodne skupštine, kako je rekla - u znak protesta što mladi i školovani...

U Demokratskoj stranci ”tuča oko pečata”

Nije tajna da je vladajuća stranka (SNS) i njen predsednik (Vučić A.) godinama radila na rasturanju Demokratske stranke i opozicije uopšte, i to vrlo...

Zrenjanin: Zeleni traže da se reši problem Bagljaškog kanala

Zelena stranka iz Zrenjanina se obratila javnosti saopštenjem u kojem traže od gradske vlasti da ''hitno krene u rešavanje problema sa Bagljaškim kanalom''. Bagljaški...