INTERVJU – SANJA I DEJAN CVRKOTA – VRATASPORTA.RS

Sanja: – Počela sam 1999. godine, za vreme bombardovanja. Tada nismo išli u školu, a dane smo provodili igrajući se napolju. Sva deca iz ulice su trenirala karate, a ja sam otišla na prvi trening zbog njih. Od svih koji su tada trenirali, danas sam jedino ja još uvek u karateu. –

Dejan: – Imao sam nepunih šest, 2001. godine. Sanja je već uveliko bila u karateu, pa me je nagovorila da krenem sa njom. –

Dejan: – Karate je veština koja gradi jaku ličnost. Nauči te da podneseš i pobedu i poraz, da zbog pobede preterano ne slaviš, a da zbog poraza previše ne tuguješ. Nauči te da poštuješ, kako protivnike, tako i samog sebe. Ojača te i osposobi i za druge segmente života, ne samo za sportsku karijeru. –

Sanja: – Potpuno se slažem sa Dejanom. Sve je rekao. –

Sanja: – Najdraži trenutak je onaj iz prošle godine. Osvojila sam bronzu na Evropskom šampionatu nakon operacije kolena i pauze duge godinu dana. Pored toga što sam odsustvovala, promenila sam kategoriju i imala pretežak žreb. Kada su dan pred takmičenje izvučeni parovi i kada sam videla da su sve najjače takmičarke iz te kategorije u mom delu žreba, pomislila sam: – Kakav bi ja heroj bila kad bih pored svega toga osvojila medalju. – Na kraju se to i desilo. Bila sam neverovatno ponosna. –

Dejan: – Osvojene medalje i vreme provedeno sa prijateljima na takmičenjima. Ne bih mogao da izdvojim poseban događaj ili turnir, svi momenti su mi jako dragi. –

Dejan: – Definitivno Dubai. Voleo bih da tamo živim jednog dana. A svakako mi je u lepom sećanju ostala i prestonica Indonezije, Džakarta. Karate mi je doneo pregršt neverovatnih uspomena sa brojnih putovanja. –

Sanja: – Na mene je Dubai, kao i na Dejana, ostavio zaista predivan utisak. Pored njega, drugi grad koji me je oduševio je glavni grad Malezije, Kuala Lumpur. Oba mesta su specifična zbog geografskih položaja, kultura i fantastične arhitekture. –

Dejan: – Razmišljamo, naravno. Sanja je trenutno mnogo bliža tom cilju nego ja, ali svakako da nećemo odustati i borićemo se do kraja. Ako ne ove Olimpijske igre, onda su igre 2024. godine sigurno naše. – (smeh)

Sanja: – Tokio mi je trenutno, posle Evropskog prvenstva koje se ove godine u maju održava u našoj državi, u Novom Sadu, najvažniji cilj. Biće jako teško izboriti se za plasman, jer je konkurencija zaista jaka, smanjen je broj kategorija i ima još nekih sličnih poteškoća, ali ćemo dati sve od sebe da se nađemo tamo. –

Dejan: – Ja ću odgovoriti. Karate jeste izuzetno masovan sport u Srbiji, koliko god to na prvo slušanje zvučalo neobično, ali je kod nas mnogo veća pažnja usmerena ka kolektivnim sportovima i možda tenis zbog Novakovih uspeha, pa se to ne primećuje. Ne mogu da pričam o odnosu gradskih i državnih vlasti prema svim klubovima jer nisam upoznat. Na primer, ne znam za klub koji si pomenuo, zato što nisu svi deo Karate federacije Srbije, jedine federacije priznate od strane Ministarstva omladine i sporta. Generalno, postoje određena davanja i pomažu nam, i karateu u celosti, i država i Olimpijski komitet. –

Dejan: – Brus Li! – (smeh)

Sanja: – Isto mislim. – (smeh)

Sanja: – Zrenjanin! –

Dejan: – Lepo zvuči i jedno i drugo. – (smeh)