Kako je izgledao jedan dan u Porto Karasu?
Dani su bili gotovo preslikani. Rano ustajanje u 7 sati, jutarnji tai či i treninzi, doručak, a zatim celodnevni rad na usavršavanju – časovi hoda, javnog nastupa, ponašanja na sceni, i mnogobrojna fotografisanja za kataloge i editorijale. Uveče bi, nakon večere, imali intelektualne radionice do kasnih večernjih časova.
– Trenirala sam odbojku 10 godina. Sada nisam aktivna, iz više razloga, ali mi je ostala zauvek u srcu i rado uskočim u teren kad god imam priliku. Bile su tu i teniserka, rukometašica, još jedna bivša odbojkašica i tekvondoistkinja. Mnoge se rekreativno bave sportom. Nije bilo primetne razlike među nama, sve su to borbene devojke, razvijene i jake ličnosti. –
Šta je to tai či?
Relax Tai Chi je tehnika pomoću koje se vlada svojim pokretima. Učitelj Drago Vulinović nas je učio kako da ih pripitomimo, ostvarimo vlast nad njima i tako izrazimo pozitivnu energiju i stranu ličnosti. Na taj način menjamo raspoloženje, a svaki stres i strah krive kičmu i otežavaju cirkulaciju unutrašnjih energija kroz telo. Najvažniji deo treninga je bio postavljanje našeg fizičkog tela u vertikalu odnosno u sadašnji trenutak jer mnogi ljudi žive u prošlosti. Stopalima smo u kontaktu sa majkom zemljom koja nas hrani, a glavom i čulima sa ocem (nebom) koji nam daje vazduh i svetlost. Pravilno držanje tela podrazumeva da nemamo krivu kičmu i da imamo spontane korake. Termin je trajao sat vremena, a kroz igru i spontanost bi dolazili do neverovatnih rezultata. Prvo bi se raspoloženje promenilo na bolje, telo opustilo, pa bismo imali puno energije za isplanirane dnevne aktivnosti.
Sa vama je bio i poznati teniski trener, Mili Veljković. Kakve treninge ste imali sa njim?
Da, imale smo priliku da nas podučava iskusni teniski inovator i profesor fizičke kulture, Mili Veljković. Mnoge od nas su pokazale veliku zainteresovanost i želju da nauče teniske tehnike, jer je to sport koji je kod nas među vodećim, prvenstveno zbog našeg Novaka Đokovića. Zahvaljujući Milijevom split metodu, koji podržava i praktikuje i čuveni teniser Nenad Zimonjić, većina nas je uspešno savladala prve teniske korake.
Tri nedelje karantina su više fizička ili psihička priprema?
Karantin jeste bio naporan, ali ne previše. Više nas je umarao psihički nego fizički. Neko bi rekao, zar može da vam bude loše u ogromnom luksuznom hotelu pored mora, pritom na kraju leta, kad je najlepše, a uz to radite ono što volite i u čemu uživate. Ipak, tu je i ono “ali”. Osetna je psihička tortura od strane supervizora, prisiljeni ste da igrate po njihovom a ni u jednom trenutku ne bi ste smeli nešto da odbijete i kazete ne ili ne mogu. Uz sve to je tu i ono što nam je svima najteže palo, a to je odvojenost od porodica i dragih osoba, koju bi mi lakše podnele da smo imale redovniji kontakt sa njima, jer oduzimani su nam mobilni telefoni i imale smo prekid sa spoljnim svetom, a znate u kakvom vremenu i na koji način živimo i da je vid elektronske komunikacije postao nezaobilazan. Iskreno, u nekim trenucima mi je i prijalo da se malo odmorim od toga, ali u većem delu ne, zato što nisam mogla da dobijem preko potrebnu podršku svojih voljenih. Ponoviću, svakako je više psihička nego fizička priprema.
Ima li velikog takmičarskog naboja i prekih pogleda među kandidatkinjama?
Osetio se veliki rivalitet. Svako tu igra za sebe! U početku su sve bile “drugarice” dok nije počelo da kipi i svaka sitnica da preliva čašu, dotle da ti smeta i sama pojava neke osobe. Previše je to dana i tenzije, naređenja i ispunjavanja istih. Svakoj je već bilo dosta svega. Toliko žena na jednom mestu, pod takvih okolnostima, i priznajem da je bila izuzetno žestoka borba. Na kraju je, valjda, svaka ispunila neki svoj cilj. Ja sam srećna što sam savladala sebe, borila se do kraja i uzela svoju titulu, vredelo je! Ali da ne grešim dušu, drago mi je da sam pored svega upoznala nekoliko divnih devojaka.
Da li su sportistkinje među vama, zbog pretpostavke da imaju jači karakter i samopouzdanje, bile u određenoj prednosti u takvim uslovima?
Jedna sam od njih. Trenirala sam odbojku 10 godina. Sada nisam aktivna, iz dosta razloga, ali mi je ostala zauvek u srcu i rado uskočim u teren kad imam priliku. Bile su tu i teniserka, rukometašica, još jedna bivša odbojkašica i tekvondoistkinja. Mnoge se rekreativno bave sportom. Nije bilo primetne razlike među nama, sve su to borbene devojke, razvijene i jake ličnosti.
