Zrenjaninac koji se oprobao u skoro svim borilačkim sportovima
Ajredin Ajeti je naš komšija koji se oprobao u oko 20 borilačkih sportova i možda još toliko ostalih, i gotovo redovno osvajao nagrade na takmičenjima u zemlji i inostranstvu. Ova sportska raznovrsnost i borbeni duh su mu doneli prepoznatljivost, popularnost i poštovanje na stazama naših ulica, ali i u mestima van granica Srbije. Ajeti je život posvetio sportu i uživa u njemu.
Ajet je arapska reč za čudo, a čudo je na prvi pogled neobjašnjivo naukom. Postoje sportisti koji za celu sportsku karijeru ne osvoje medalju, a ti si vlasnik preko 200 i to u brojnim sportskim disciplinama. Kako si to izveo?
Raduje me ovo pitanje. Želeo bih da pojasnim onima koji ne znaju. Ajet – ājetun, „Božiji znak ili čudo”. Međutim, obično se koristi kao naziv za jedan od 6236 kuranskih stihova, mi muslimani verujemo da je svaki stih u Kuranu Božija reč. Premašio sam 200 medalja, pa ih sad skoro više i ne brojim. (smeh) Merim ih na vagi u kilogramima. U sportu sam već 25 godina, a najveći preduslov ostvarenim uspesima je konstantan rad sa dobrim ljudima i trenerima. Pokušaću da pomenem što više njih, s posebnim osvrtom na, najznačajniji, sam početak. Krenuo sam sa karateom i trenirao u Karate klubu Zrenjanin, nekadašnjem Dijamantu. Prve treninge nam je vodio Bogdan Kesić, a kasnije veliki trener, koji danas nije među živima ali je uvek sa nama u mislima, pokojni Dragan Subin Brus. Nakon njega Dragan Žegarac Žegi, Milan Filipaš, Miloš Erić, Zoran Jerković, Vladimir Ilić, Simo Salapura. Prvu medalju sam osvojio na, za mene najvećem takmičenju, onom koje nikada neću zaboraviti. Bio je to Kup Ratar Jaša Tomić, a lično sam ga doživeo kao svetsko prvenstvo. Ta radost je neuporediva sa bilo kojom. Zatim počinjem da se bavim i tekvondoom, negde oko 2000. godine, kod Slaviše Perića u TK Zrenjanin. Išao sam i na kik boks i savate boks u SK Banat, gde sam učio od Slobodana Popova. Kod Gorana Gluvajića i Petra Bogdanovića u Urban Combat klub odlazim 2008. godine, vežbam samodbranu ali i kyokushin, džudo, brazilsku džiu džicu, MMA. Za vreme boravka u Beogradu sam trenirao kyokushin kod Žarka Dukića u KK Mas Ojama. Kod Siniše Garčeva sam išao na džu džutsu. Nadam se da nisam nikoga zaboravio, jer su me svi naučili mnogo čemu i hvala im. Pored nabrojanih disciplina, takmičio sam se i u pankrationu, graplingu, grapling strajku, kombat sambou…
Ajet – ājetun, „Božiji znak ili čudo”
Kako izgleda tvoj jedan dan i kako stižeš sve? Koliko on sati traje?
Nije ni duži ni kraći od tvog. (smeh) Ustanem u 5h, odlazim na trčanje i radim jutarnje vežbe snage. Od 7h do 15h sam na poslu, osim u danima kad imamo dodatne aktivnosti. Sledi odmor za ručak, da bih već između 17h i 18h bio u teretani. Ako ostajem u Zrenjaninu, posle treninga odmaram do 20h kada imam drugi trening. Sve se završi do 22h, a vreme posle maksimalno koristim za odmor. Uglavnom je ovako, ali naravno da postoje dani kada ne mogu sve fizički da stignem, pa iskombinujem sličnu varijantu kako bih ipak trenirao. Nije da reklamiram, ali moram ih spomenuti, veliku zahvalnost dugujem fitness centru Steffani na pomoći, jer njihov prostor koristim kada se spremam za takmičenja. Hvala još jednom porodici Gligić. Vikendom sam na turnirima ili seminarima, a slobodne dane provodim sa svojom ekipom na planinarenju.
Odakle crpiš energiju?
Verujem da sve kreće iz naših glava. Koliko ste jaki mentalno toliko ste i fizički. Imam jasno zacrtane ciljeve vec duži niz godina, polako ih ispunjavam ali i drago mi je što se usput uvek pojave i neki novi. Priznajem da mi je mentalni sklop malo teži i takav da nikada nisam zadovoljan i uvek zelim još i još, i nikada ne stajem na prvoj prepreci. Naravno, ni na prvom dobrom rezultatu. Znam da se mnogi čude stvarima koje radim i kako uspevam sve da postignem ali, jasno je, ispunjava me i želim to. Život sam posvetio sportu.
Jasno je da veoma uživaš u treningu, ali kako voliš da provedeš ono malo vremena kad ne treniraš i nisi na poslu?
Imam jako malo slobodnog vremena, a svaki takav trenutak volim da provedem na planinarenju, mislim da sam već pomenuo. Imam odličnu ekipu u Novom Sadu. Provodim vreme na Fruškoj Gori, uživam u prirodi i tako se punim energijom. Kada sam kod kuće obožavam da se vidim sa prijateljima, odem na limunadu i moj omiljeni kolač, tree lece u Veneri. Opet reklama. (smeh)
Zahvaljujući tebi sam samo u poslednje vreme saznao, a verujem i mnogi naši sugrađani, za orijentiring, girevoy sport, pentjak silat. Koliko se ljudi u Srbiji uopšte bavi ovim neobičnim sportovima?
Orijentiring je veoma popularan u Srbiji i privlači veliki broj ljudi, od školskog uzrasta do veterana, i prisutan je priličan broj takmičenja. Girevoy sport je novina kod nas i postoji svega par klubova i desetina onih koji ga vežbaju redovno, ali je sve popularniji, posebno zato što se neke vežbe iz girevoya koriste u crossfit-u. Zanimljiv im je rad sa girijom. Ozbiljna je sportska disciplina, jako zastupljena u bivšim sovjetskim republikama ali i u ostatku sveta. Pentjak silat je baš od skoro u našoj zemlji. Prošle godine smo imali tu čast da nam u goste dođe reprezentacija iz Singapura na čelu sa predsednikom azijske federacije. Bila je to sjajna prilika da učimo od najboljih. Radimo na širenju silata u Srbiji i uskoro bi trebao da se osnuje i prvi klub. Mene, ako sve bude u redu, ove godine u decembru čeka i debitantski nastup. Putovaću uIndoneziju, u Džakartu.
Da li postoji neki još neobičniji sport u kojem bi se takođe rado oprobao ali trenutno u našoj zemlji i okolini ne postoje potrebni uslovi za trening i takmičenja?
Već duže vreme razmišljam o unifight-u. Nema ga u Srbiji, ali ću se sigurno potruditi da odem napolje na neko od takmičenja. Voleo bih da probam i moderan pentatlon. Najveća želja je, bez dileme, triatlon ali mi problem predstavlja to što sam slab plivač.
Da li si se oprobao, ili možda planiraš, u MMA, s obzirom da je to, na neki način, višeboj, a poznaješ i aktivan si u priličnom broju borilačkih veština?
Pre nekoliko godina u amaterskom MMA. Radio sam, recimo, borbe u grapling strajku, slična su pravila. Bio sam učesnik u 2 MMA meča, u Mađarskoj i Rumuniji. Nastupio sam u pankrationu koji je preteča MMA, pravila se ne razlikuju mnogo. Kao što si rekao, MMA je borilački višeboj i moraš ga ipak jako dobro poznavati i raditi kako bi bio uspešan.
Kako napreduje tvoj Borac i kakvi su planovi?
Ide kako treba, uzlaznom putanjom. Nema nas mnogo, polako izlazimo na takmičenja. Orijentisani smo, za sada, na savate, kik boks, a uskoro i na wu shu kung fu, ali i na kyokushin i ashiharu. Već smo napravili neke sasvim solidne rezultate. Članica Stefania Antoniadu je pozvana na kamp Savate saveza Srbije, kao prvakinja Srbije, što je, priznaćeš, za nas pristojan uspeh. Sezona je u jeku, na nama je da vredno radimo i nadmećemo se, a rezultati ce doći sami po sebi. Trenutno, moram pomenuti, imamo malih problema sa prostorom za treninge i u potrazi smo za mestom u kojem bi Borac funkcionisao na najbolji mogući način.
Sa svim ovim veštinama sigurno radiš za neku tajnu organizaciju. Da li smeš da mi kažeš koju?
Ne mogu da ti kažem. Kad bih ti rekao, morao bih… Znaš već šta. (smeh)
Kratka poruka sportskom Zrenjaninu?
Mojim Zrenjanincima… Učinite nešto lepo za sebe i svoje telo, vežbajte rekreativno ili takmičarski, ovo i ne mora, provodite što više slobodnog vremena u prirodi. Zrenjanin je uvek bio rasadnik sportista, i to onih vrhunskih. Na vama, odnosno, na nama je da damo sve od sebe da nastavimo taj niz i vratimo ga na mesto koje mu pripada, u sam vrh srpskog sporta.
– Život sam posvetio sportu. –
– Znam da se mnogi čude stvarima koje radim i kako uspevam sve da postignem, ali, jasno je, ispunjava me i želim to. –
Izvor – VRATASPORTA.RS
