Osnovna infrastruktura za opstanak i razvoj jednog grada je svakako putna. I to ne podrazumeva samo infrastrukturu za prevoz već i za same građane (trotoari, pešačke i biciklističke staze…)
Godinama unazad se obećava izgradnja tj. završetak obilaznice. Samim tim bi se drastično smanjila opterećenja u gradskom jezgru, ubrzao protok, smanjila buka koja je u prošloj godini premašila dozvoljene vrednosti, zaštitili gradjani uticaja transporta a samim tim i sačuvala postojeća infrastruktura. Obećanje kao i svako drugo. Olako se daje i u većini slučajeva ne ispunjava.
U gradu je evidentan oredjeni broj dece i građana koji voze rolere. U ovakvim stanjima biciklističkih staza i trotoara ovaj vid zanimacije je prosto nemoguć. Čak i sama šetnja tim istim putevima predstavlja više avanturu nego zadovoljstvo.
Svedoci smo da je grad u stanju raspada. Skoro da ne postoji ulica koja nema veća ili manja oštećenja. To svakako ne možemo zameriti nosiocima vlasti. Uticaj vremenskih prilika, eksploatacija i kvalitet izvođenja radova uzimaju danak.
Ono što zameramo je to što se taj problem ne rešava. Zašto su na putevima saobraćajne prepreke i obaveštenja već mesecima unazad? Kada i dođe do popravke i rekonstrukcije, svedoci smo da se neka količina “izlopata” i ostavlja tako. Značajan štetni uticaj ima i izvođenje bilo kojih radova koji zahtevaju skidanje jednog dela trotoara i asfalta. Izvođači radova su u obavezi da stanje dovedu u prvobitno ali zakrpa na zakrpu i uništavanje celine sigurni su recept za brzu deterioraciju. E to je odgovornost nosioca vlasti i lica koja su zadužena za održavanje.
