Upoznala sam je krajem devedesetih godina, koje su se sručile na Srbiju punom snagom devastacije svega što je predstavljalo našu zemlju, pa i naših života. Krhko vitka, neobično milog, lepog lica i prozirno plave duge kose, izgledala je gotovo nestvarno. Toliko, da sam imala utisak da će joj, kao i vilama, za svakim korakom koji učini ostajati svetlucav trag. I glas joj je čak bio pevljivo sladak. Zato sam je tako i zvala – Vila.
Bila je to ćerka moje poznanice i sve ono što smo skloni da pomislimo kada kažemo – dobro dete. Njena majka je bila zaposlena u restoranu iz kog smo nas nekoliko iz firme povremeno poručivali sendviče. Ljubazna, uvek nasmejana i odlučna da svojoj deci obezbedi pristojan život, jer je posle razvoda dok su još bili sasvim mali, njihov otac „zaboravio“ i da postoje. Dodatno je radila u još jednom restoranu upravo iz tog razloga. Ponekad, kada se za to našlo vremena, popričale bismo uz kafu. Najčešće je pričala o svojoj „Vili“ i sinu, i o tome kako joj nije žao što joj je život takav kakav jeste, jer jedino što želi je da njihov bude bolji. Bila je srećna što i Vila želi više od života i želi da studira književnost, da bude profesor, da živi drugačije…
Kao što je u to vreme bila gotovo svakodnevna i „normalna“ pojava, restoran je iznenada prestao sa radom, baš kao i moja firma nešto kasnije. I, iako to može da zvuči i neverovatno, godinama se nismo ni srele, niti sam nešto o njima čula. Pre neki dan po izlasku iz pošte, prilično ošamućenu čekanjem ispred šaltera i kalkulacija kako da ostatak novca rasporedim do kraja meseca, na ulici me je prenuo pevljivo sladak glas. Skoro da sam mehanički uzvrativši „dobro veče“, već i prošla mimo te mlade žene, a onda sam je prepoznala. Vila.
Zastale smo i popričale. Vraćala se sa posla. Spremačica je na „probnom radu“ kod nekog privatnika. Osmehuje se umorno i uzdržano. Žuri kući. Mama joj čuva decu dok je na poslu. Skreće pogled pominjući da joj muž nije „od pomoći“ i premešta tešku platnenu torbu iz ruke u ruku. Po završetku srednje škole htela je da upiše fakultet, ali brat se oženio i živeli su svi od majčine plate, pa za to nije bilo novca. Zaposlila se kao konobarica i mislila je – privremeno, dok ne uspe nekako da ode na faklutet, ali onda se i zaljubila, pa udala… Majka joj kaže da je taj njen muž „baraba“ i da je zbog njega odbacila svaku drugu životnu mogućnost, ali nije on tako jako loš. Samo je jedan od onih „protiv kojih je ceo svet“. Uostalom, sama ga je odabrala, ne može njega za to da krivi. Sada je u inostranstvu. Ne dolazi da vidi decu, ali pozvao ih je telefonom da im čestita rođendan, a njoj je rekao da još nije pronašao posao pa ne može da joj šalje novac za njih. Ona i deca sada žive sa njenom majkom. Brat i snaha su se odselili kod njenih roditelja, pa ima i malo više mesta u stanu. Snalaze se nekako, dobro je. Eto, sada i ona i majka imaju posao. Uostalom, važno joj je samo da deci pruži pristojan život i da im bude bolje nego što je njoj…
Pomislih, baš kao što je i njena majka govorila. Pogled mi pada na njene šake, malo otečene i ogrubele. Kao da gledam ruke njene majke. Ugrizla sam se za jezik, da ne bi bio brži od pameti, a osećaj neke snuždenosti nije me napustio satima pošto smo se razišle.
Volela bih da je srećna i zadovoljna svojim životom. Možda i jeste. Niko, pa ni ja, ne može to znati osim nje same. Pa ipak, pred očima mi je izraz njenog lica, nekako ugasle oči čak i kad se nasmejala dok smo se pozdravljale i čemeran korak dok je odlazila. Možda je i naivno očekivati nešto drugačije. Možda je to samo odraz normalnog sleda života. I, možda to i nema nikakve veze sa šansama i mogućnostima u zemlji u kojoj živi. Možda je jednostavno, samo bila jako umorna te večeri. Možda… Ali, jedne misli ne mogu već danima da se oslobodim.
I vile ostare pre vremena u Srbiji, zar ne?
Lola D. Čolić
