San snova
Trijumfu su doprineli svi kojima je srce kucalo kao jedno. Pobedio je i Zrenjaninac, nekada najtalentovaniji junior Evrope, jer ako ga pogledaš u oči videćeš svet u kojem je od Zrenjanina do Indijanapolisa potreban samo jedan dvokorak.
Sreo sam Vida. Pije jutarnju kafu na terasi a pogled mu je u izgubljen u daljini. Kažu da su oči prozori, ili ogledala, više su kao neki interdimenzionalni portali iz filmova naučne fantastike. Autoriteti ovog sveta žele da mislimo da je sve crno ili belo, sreća pa nije tako jednostavno. Postoji jedan deo oka, iris, i on kod nijednog čoveka na svetu nije isti, nema istu teksturu, oblik i boju, to je nešto poput otiska prsta. Ne znam da li vanzemljaci postoje, ali znam da je različitih svetova taman toliko koliko je života na ovoj planeti i da su oči prolaz koji vodi do njih. Pogled ovog čoveka nam je otkrio odsutnost, ali u njegovom oku povremeno zaiskre suprotna raspoloženja i baš negde u tom trenutku vrata njegovog sveta bivaju odškrinuta i možemo da zavirimo u njegove misli, lutaju svetom u kojem i dalje igra košarku kao vanzemaljac. Dok neko razmišlja o Srbiji do Tokija, on misli o Zrenjaninu do Indijanapolisa.
Na ovom svetu koji nazivamo Zemlja se stvari odvijaju u granicama zakona fizike, mada postoje ljudi koji iskoče iz tih okova. Jedna zrenjaninska legenda govori o najtalentovanijem juniorskom košarkašu Evrope, krilu sa urođenom skočnošnošću, eksplozivnošću i lakoćom pokreta za kojeg zakoni fizike ne važe. Bio je košarkaška sila pod obručima, strah i trepet za direktne rivale poput svetskih asova i NBA legendi Dirka Novickog i Hida Turkoglua koji mu u to vreme nisu bili ni do kolena. Neki tvrde da je opsena, drugi govore da je bio najbolji igrač juniorskog prvenstva Evrope i pozivaju se na čudesne statističke brojke. Kažu da je na tom turniru igrao po 40 minuta, prosečno beležeći preko 17 poena i skoro po 12 skokova po meču, pojedini su ubeđeni da su brojevi bar duplo veći. Dominiranje u reketu i zakucavanja preko protivničkih igrača kao sa Torovim maljem učinili su da izgleda kao mašina za koševe i skokove. No, bio je samo dečak čiji je potencijal na ovoj planeti neispunjen. Pričaju i da je mogao da stoji u vazduhu, ali da je u tom nekom trenutku poput kojota koji juri za pticom trkačicom samo propao. Kapacitet u sportskom smislu, a i onom drugom, boemskom. Osvojio je poneku titulu u Partizanovom dresu, ali njegov svet van terena je bio obojen drugim, teškim bojama koje su se razlile i po parketu, poput krvi iz razbijenog nosa proslavljenog reprezentativnog centra čiju je provokaciju na prvom treningu Partizana dočekao pesnicom. Neuredan život je u košarkaškom crno belom svetu značio petu ličnu. Za srpsku reprezentativnu košarku, ispostaviće se, dolazila su zlatna vremena, a on je na tom prvenstvu Evrope pružio najbolje partije ikada. Nažalost…
Ameri možda imaju drim tim, naši momci su ih dobili i okitili se zlatom na njihovom terenu, to je košarkaški san snova.
Srbija je zemlja košarke, a za Zrenjanin kao grad sportova je ta tvrdnja bila obavezujuća, pa se tako u gradu na Begeju još u vreme kada se pod obručima igralo sa fudbalskom loptom počela pisati jedna od značajnijih stranica košarkaške istorije. Vilmoš Loci, Lajoš Engler, Ljubomir Katić, Dušan Radojčić, Milutin Minja, Feri Kurc… Od njih legenda počinje. Oni su kultni heroji koji su u Zrenjanin iz Beograda doneli prvi i jedini naslov šampiona Jugoslavije, tako prekinuvši Zvezdinu desetogodišnju dominaciju. Da stvar bude antologijska, šestorica pomenutih su u isto vreme bili državni reprezentativci a Vilmoš Loci, koji je tih godina slovio za najboljeg sportistu u Jugoslaviji, je i prvi koji će dres sa državnim grbom nositi preko stotinu puta, član je najbolje dvanaestorke svih vremena naše košarke. Prolaziće godine a u košarkaškom Zrenjaninu se naizgled ništa značajno neće događati, bar ništa za uporediti sa ovim izuzetnim uspehom. Doduše, izgrađena je prva namenska sportska dvorana u zemlji, Medison, koja će Zrenjaninuučiniti čast da ugosti svetske asove poput Dražena Dalipagića i Dragana Kićanovića koji su u njoj održavali formu za vreme služenja vojnog roka i tako ostavili malo svoje čarolije na tom parketu. Pod istim obručima će malo te magije pokupiti mnogi momci koji su tu rasli, a posebno njih dvojica, autori nečeg što se smatra najvećim podvigom u istoriji, zenitom naše košarke. Dejan Bodiroga i Žarko Čabarkapa popeće se na košarkaški krov sveta, osvojiće sa reprezentacijom Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu, na najkošarkaškijem tlu na svetu, američkom. Ameri možda imaju drim tim, naši momci su ih dobili i okitili se zlatom na njihovom terenu, to je košarkaški san snova. Indijanapolis je naš lucidni san, kada je jedna cela nacija postala svesna da sanja i preuzela kontrolu nad snom.
Žarko Čabarkapa je bio najmlađi član šampionskog tima a doprinos Dejana Bodiroge u osvajanju zlata je nemerljiv. U noći kad smo postali prvaci sveta u pobedi su u stvari učestvovali svi oni koji su ikad maštali o medalji. U Karađorđevom parku stoji bista Vilmoša Locija i ako se dobro zagledaš u te oči možda ćeš moći da vidiš da je i Vilmoš bio sa zlatnim momcima na parketu. Trijumfu su doprineli svi kojima je srce kucalo kao jedno. Pobedio je i Zrenjaninac, nekada najtalentovaniji junior Evrope, jer ako ga pogledaš u oči videćeš svet u kojem je od Zrenjanina do Indijanapolisa potreban samo jedan dvokorak.
Izvor – vratasporta.rs
