Vladimir Kolarov “Koča” (Melenci, 1914 – Petrovgrad, 1941) je bio istaknuti omladinski aktivista Komunističke partije Jugoslavije u Petrovgradu i pripadnik Narodnooslobodilačkog pokreta u Banatu na početku Drugog svetskog rata.
Biografija
Rani život i obrazovanje
Vladimir Kolarov je rođen u banatskom selu Melenci 2. avgusta 1914. godine, od oca Marka, učitelja, i majke Emilije, zabavilje (vaspitačice)[1]. Vrlo rano je ostao siroče jer mu je otac poginuo u Prvom svetskom ratu. Posle rata njegova majka dobila je posao zabavilje u Velikom Bečkereku, u Gradnulici, kraju naseljenom uglavnom Srbima – zemljoradnicima. Vladimir je posle završene osnovne škole pohađao velikobečkerečku (od 1935. godine petrovgradsku) gimnaziju[2], u kojoj se isticao se progresivnim shvatanjima i kritičkim pogledima na vreme i društvo u kojem je živeo. To se moglo videti iz njegovih radova koje je pisao kao član literarne sekcije “Bratstvo”. Izrazito umetnički talentovan, Vladimir je već pri kraju školovanja u gimnaziji objavio zbirku pesama Svanuće[3] i socijalnu poemu O maloj radnici u velikoj fabrici[4][5]. Pored toga, ispoljio je i veliki talenat za crtanje.
Kuća u Ulici cara Dušana 111 u kojoj je živeo Koča Kolarov. Kuća je kasnije srušena
Pošto su već neke od njegovih prvih pesama bile sa socijalnom problematikom, aktivisti revolucionarnog radničkog pokreta zapazili su mladog Kolarova i on je najverovatnije tokom 1932. ili 1933. primljen u SKOJ.
Nakon završetka gimnazije upisao se na Tehnički fakultet u Beogradu, na Odsek za arhitekturu. Na fakultetu se uključio i aktivirao u naprednom studentskom pokretu Beogradskog univerziteta. Zapažen, društven i komunikativan, u jesen 1936. izabran je za člana uprave Akademskog pozorišta. U njemu su bili i: Jurica Ribar, brat Ivo Lole Ribara, Slobodan Princip, Olga Marasović, Miša Čelebanović, Dragutin Galogaža i drugi napredni studenti. Neki od njih su, kao i Kolarov, najpre bili članovi SKOJ-a, a potom i KPJ. Iako je od 1933. dosta vremena zbog studija provodio u Beogradu, vezu sa svojim zavičajem, gradom i naprednim pokretom u njemu nije prekidao.
Aktivnost u OMPOK-u
Tokom 1935. i 1936. Vladimir Kolarov je, uz Svetozara Markovića i Stevicu Jovanovića, bio jedan od najistaknutijih skojevaca i mladih aktivista revolucionarnog radničkog pokreta u Petrovgradu. Kada je krajem 1936. i početkom 1937. došlo do masovnog hapšenja komunista i poznatih aktivista pokreta u gradu i okolini, ova dvojica bliskih prijatelja našli su se u situaciji da na njih padne glavni teret odgovornosti u aktivnosti KPJ i u obnovi njenih i organizacija SKOJ-a. Naime, u isto vreme bio je formiran i razvijao se omladinski pokret u Vojvodini, takozvani OMPOK. U njemu su komunisti i skojevci stekli dominantan uticaj, ali su i iz njega KPJ i SKOJ regrutovati nove kadrove. Kolarov je bio jedan od čelnika tog pokreta i jedan od njegovih najviđenijihaktivista. Marta 1937. izabran je u Glavni odbor OMPOK-a zajedno sa Svetozarom Markovićem Tozom. Kao jedan od osnivača ovog pokreta, aprila iste godine Kolarov je otvorio osnivačku skupštinu OMPOK-a za Banat u Petrovgradu. Pored toga, dao je pun i konkretan lični doprinos osnivanju organizacije ovog pokreta u mnogim mestima u okolini Petrovgrada. Kolarov je bio jedan od glavnih inicijatora kulturne aktivnosti OMPOK-a, a posebno se istakao kao organizator jedne od najvećih manifestacija OMPOK-a, Dana vojvođanske kulture XIX veka. Ta manifestacija je održana u Petrovgradu 23. maja 1937. godine[6][7][8][9][10].
Kao jedan od najistaknutijih aktivista i čelnika OMPOK-a, Koča Kolarov je bio izabran i za člana redakcije časopisa Naš život, glasila ovog pokreta. Kao student arhitekture bio je dobar crtač, pa je izradio naslovne strane prva dva broja pomenutog časopisa. Pored toga, on je u nekoliko brojeva, sve do zabrane tog časopisa, objavio niz publicističkih radova. Dokle god je OMPOK delovao, preko njega je Koča Kolarov davao izuzetno velik doprinos utemeljenju, širenju i jačanju jednog napredog omladinskog pokreta u Vojvodini. Takođe, delovanjem u OMPOK-u, a i posle njegove zabrane, dao je veliki doprinos jedinstvu napredne vojvođanske omladine, a na platformi koju su kreirali KPJ i SKOJ. Zbog toga je Vladimir Kolarov Koča tokom 1937. primljen u članstvo KPJ. A kad je OMPOK zabranjen, on je marta 1938. napisao jedan članak pod nazivom Nije istina da nas više nema[11][12][13]. U tom svom tekstu poručio je snagama tadašnjeg režima da se napredne ideje ne mogu ugušiti i slomiti, i da se mogu promeniti samo forme delovanja.
Posle zabrane OMPOK-a, iako napredna, revolucionarna i slobodarska vojvođanska omladina kao neka registrovana organizacija formalno nije postojala, suštinski je i dalje bila veoma aktivna. Tako je početkom aprila 1938. održana velika kulturna priredba u Sremskim Karlovcima povodom šezdesete godišnjice smrti Đure Jakšića i šezdesete godišnjice rođenja Vase Stajića. Jedan od učesnika i glavnih organizatora te priredbe bio je Koča Kolarov. Takođe, on je bio prisutan i na jednom užem sastanku vodećih aktivista legalnog omladinskog pokreta u Vojvodini, skojevaca i članova KPJ u Stajićevom stanu. Tu je Pavle Pap, tada već istaknuta figura revolucionarnog pokreta i KPJ, govorio o novim zadacima napredne omladine, u prvom redu članova SKOJ-a i KPJ, a u skladu sa zbivanjima na evropkoj političkoj sceni i razvojem političke situacije u zemlji.
Naslovna strana zbirke stihova Vladimira Koče Kolarova “Svanuće”. Narodni muzej Zrenjanin, Zbirka novije istorije, inv. br. 18 (19,5 h 11 cm), 15 str.
Tokom 1938. godine Kolarov je prilično bio aktivan na publicističkom polju. Sarađivao je u časopisu Naša knjižica, koji je nastavio orijentaciju lista Naš život, glasila napredne omladine u vreme postojanja i delovanja OMPOK-a u Vojvodini. Stevica Jovanović, potonji narodni heroj i on bili su i članovi redakcije tog časopisa. Kao mlad i perspektivan vojvođanski intelektualac progresivne orijentacije, Kolarov je pozvan da sarađuje i u almanahu Vojvođanski zbornik, koji je tokom te godine izlazio u Vojvodini. U tom almanahu sarađivali su i mnogi drugi napredni srpski i jugoslovenski intelektualci[14][15].
Ideje napredne vojvođanske omladine Vladimir Kolarov je širio i među vojvođanskom studentskom omladinom u Beogradu u Udruženju Vojvođana okupljenih oko “Vojvođanske akademske trpeze”, popularno zvane Vojvođanska menza. Takođe je u svom gradu i dalje nastavio aktivnosti u duhu ideje OMPOK-a. Tako je već od početka 1938. radio na formiranju OKUD Abrašević, sa ciljem da se oko njega okupi napredna radnička, ali i druga omladina. Pored toga, u isto vreme aktivan je bio i u Sokolu, Ratarskoj omladini, u studentskom udruženju, ili kako se onda zvalo Udruženju akademičara Petrovgrada, pa i u okolini. Poseban značaj imala je njegova aktivnost u Vojvođanskom pokretu, kao delu Udružene opozicije. U njima je popularisana Platforma Narodnog fronta, odnosno Jedinstvene radničke partije ili Stranke radnog naroda, iza koje je stajala KPJ kao okosnica ovog fronta. Gde god je javno istupao, propagirao je napredne ideje, kritikovao postojeće socijalne i nacionalne bremenitosti tadašnje jugoslovenske države, usko-klasni egoizam buržoazije, vlast itd[16][17].
Ipak, najvažnija aktivnost Vladimira Kolarova bila je na obnovi i konsolidaciji organizacija SKOJ-a i KPJ u Petrovgradu i okolini, odnosno u severnom Banatu. Tako je on, usled toga tokom 1938. postao sekretar OK SKOJ-a za severni Banat i pročelnik jedne „ćelije“ KPJ u gradu. Krajem pomenute godine ili početkom 1939. postao je član i sekretar MK KPJ u Petrovgradu i najzad član OK KPJ za severni Banat. Njegova plodna revolucionarna aktivnost nije ostala nezapažena vlastima. Prvi put uhapšen je u Petrovgradu, novembra 1938. sa Stevicom Jovanovićem, njegovim bratom Đurom i još nekim drugim aktivistima revolucionarnog radničkog pokreta. Međutim, ubrzo, već decembra, pušten je na slobodu jer nije bilo dokaza protiv njega[18].
Tokom 1939. Kolarov je nastavio mnoge svoje aktivnosti. Hapšenja i maltretiranja ga nisu uplašila, pa se i dalje bavio revolucionarnim i ilegalnim radom. On je naročito bio i dalje angažovan u naprednom omladinskom pokretu. Takođe, delovao je i u planinarskom društvu “Fruška Gora”. Tako je juna 1939. učestvovao na proslavi Prvog omladinskog planinarskog dana na Stražilovu. U ime vojvođanskih studenata pozdravio je okupljenu omladinu. Ubrzo potom došlo je do logorovanja napredne vojvođanske omladine kod Beočina, u periodu od 15. do 31. avgusta 1939[19]. Pored Branka Bajića i Sonje Marinković, bio je jedan od glavnih organizatora tog logorovanja. Takođe, učestvovao je i u pripremama Zbora Naprednog ženskog pokreta u svom gradu, koji je održan 10. decembra 1939. u velikoj sali Doma Crvenog krsta. Osim toga, on se i dalje bavio publicističkim radom. Tako je od jeseni 1939. ili početkom 1940. bio član redakcije časopisa Narodni glas (mađ. Nepszava), koji je izlazio u Subotici na srpskohrvatskom i mađarskom jeziku[20].
Hapšenje 1940. godine
Krajem 1939. Kolarov se zaposlio u Novom Sadu, budući da je bilo teško da se majka i on izdržavaju samo od njene plate. Zaposlenje je dobio u Savezu autobuskih preduzeća u tom gradu. Tu se odmah, preko Sonje Marinković, uključio u aktivnosti revolucionarnog radničkog pokreta. Pošto je već od 1938. bio poznat vlastima kao revolucionar, aprila 1940. zajedno sa Sonjom Marinković i još nekima našao se u istražnom zatvoru u Novom Sadu. Posle kraćeg vremena je pušten na slobodu jer vlasti nisu uspele da dokažu svoju sumnju da se bavio „komunističkom propagandom“. Početkom maja 1940. Koča Kolarov je ponovo uhapšen, sada opet u Petrovgradu, zajedno sa grupom od dvadesetak istaknutih aktivista revolucionarnog radničkog pokreta, članova SKOJ-a i KPJ iz grada i okoline, ali i šire, iz Banata. Među njima je bio i Žarko Zrenjanin Uča, politički sekretar PK KPJ za Vojvodinu. Od svih uhapšenih, vlasti su najteže teretili Žarka Zrenjanina, Stevicu Jovanovića, Vladimira Kolarova Koču i njegovu verenicu Ružu Šulman, a kasnije, kada je dospeo u zatvor, i Svetozara Markovića Tozu. Tokom policijske istrage žestoko su pretučeni. Kolarova su tukli pred njegovom verenicom Ružom Šulman, a čak su mu i pretili da će je, ako ne prizna krivicu, silovati. Pored toga pretili su da će uhapsiti i tući i njegovu majku Emiliju. Međutim, i pored svega, Kolarov i ostali uhapšeni nisu dali podatke policiji koje je ona želela. Sudski proces je okončan 3. oktobra 1940. pobedom komunista. Većina uhapšenih i izvedenih pred sud oslobođeni su optužbe. Kolarov i njegovi drugovi posle ovog okršaja sa režimom izašli su iz zatvora još spremniji i čvršći za nove borbe[21][22].
Pored svestrane praktične aktivnosti u omladinskom, napredno-demokratskom i revolucionarnom radničkom pokretu, Koča Kolarov se od 1932. do 1940. bavio i literarnim i publicističkim radom. Mada ne zanemaruje ni poeziju, koju je najviše i najradije pisao, zbog svoje dnevno-političke aktivnosti piše i prigodne političke članke i radove. U njima populariše ideje i aktivnosti progresivnih, revolucionarnih, antifašističkih i slobodarskih snaga. Tako je objavljivao u nizu časopisa i listova, kao što su bili: Jugoslovensko bratstvo, Severna straža, Jugoslovenski dnevnik, Naša riznica, Mlada Jugoslavija, Podne, Glas mira, Naš život, Dan, Izraz, Brazda, Vojvođanski zbornik, Naša knjižica, Narodni glas, Letopis Matice srpske[23].
U toku jedne decenije, odnosno od 1930. do 1940. godine, Vladimir Kolarov Koča je prešao put sazrevanja od mladog pesnika, koji dosta obećava, do jednog od najistaknutijih vojvođanskih intelektualaca, revolucionara. Takođe, izrastao je u jednog od vodećih mlađih publicista u napredno-demokratskom i revolucionarnom radničkom pokretu u Vojvodini. Zbog toga je pred okupaciju Jugoslavije bio jedan od najbližih saradnika Svetozara Markovića Toze, organizacionog sekretara PK KPJ za Vojvodinu, pa čak i Žarka Zrenjanina Uče, političkog sekretara PK KPJ za Vojvodinu (pod čijim je rukovodstvom partijska organizacija u Vojvodini krenula putem obnove i konsolidacije svojih redova).
Aprilski rat
Kada je 25.marta 1941. u Beču Kraljevina Jugoslavija potpisala pristupanje Trojnom paktu, širom zemlje došlo je do masovnih demonstracija. Glavni organizatori martovskih manifestacija u Petrovgradu bili su Mihael Servo, sekretar OK KPJ i Vladimir Kolarov Koča, član OK KPJ za severni Banat i sekretar MK KPJ u Petrovgradu. Pošto je policija zabranila demonstracije i zapretila da će, ukoliko do njih dođe upotrebiti oružje, ne želeći da rizikuju živote eventualnih učesnika Kolarov i Servo su odustali od plana[24].
Ubrzo potom, 6. aprila 1941, došlo je do napada fašističkih sila na Jugoslaviju. Mnogi komunisti su se kao dobrovoljci prijavili u jugoslovensku vojsku. Koča Kolarov i još čitav niz njegovih bliskih drugova, kao što su: Ratko Purešević, Mihailo Predić Miša, Franja Hercog, Svetislav Ješić, Slobodan Stojšin i drugi, krenuli su najpre u Pančevo. Tamo je, kako su čuli, trebalo da se formira jedna studentsko-đačka dobrovoljačka jedinica, ali do toga nije došlo; pa je Kolarov na čelu jedne oveće grupe dobrovoljaca od Pančeva preko Beograda i Užica stigao do Sarajeva. Videći slom i rasulo stare Jugoslavije, on se, opet sa jednom grupom svojih bliskih prijatelja i saradnika iz Sarajeva, vratio u okolinu Užica. Odatle je pohrlio u zavičaj na nove zadatke. Čim se vratio, svesrdno se uključio u pripreme za ustanak i dao svoj pun doprinos njihovom uspešnom toku. Prednjačio je na tim zadacima, neumorno radio na idejnom i političkom pripremanju za ustanak, u prvom redu omladine, prvenstveno članova SKOJ-a i mladih članova KPJ. Tako je Kolarov bio jedan od glavnih organizatora poznatog masovnog „Đurđevdanskog uranka“ 6. maja 1941. To je bila svojevrsna smotra spremnosti, petrovgradske i omladine iz okoline, za borbu protiv okupatora i fašizma[25].
Hapšenje Koče Kolarova i drugova 1941. godine. Istorijski arhiv Zrenjanin, F.45 Zbirka fotografija 1890-2003, 225.
Takođe, radeći na ovim zadacima, Kolarov je bio učesnik komunističkog partijskog kursa za vodeći skojevski i komunistički partijski kadar severnog Banata, koji je u maju održan u vinogradu Žarka Turinskog Arse. Tokom maja i juna je, kao rukovodilac tehnike OK KPJ za severni Banat, mnogo doprineo da se putem proglasa i letaka na srpskohrvatskom, mađarskom i nemačkom jeziku populariše ideja borbe protiv nacističke okupacije Banata. 23. juna 1941. kada je PK KPJ za Vojvodinu pod rukovodstvom Žarka Zrenjanina Uče doneo odluku o ustanku, Kolarov je to sa oduševljenjem prihvatio i svim srcem krenuo u oživotvorenje te odluke. Kao afirmisan revolucionar, on je postao politički komesar Okružnog partizanskog štaba za severni Banat. Zajedno sa komandantom tog štaba Žarkom Turinskim Arsom, svojim ličnim prijateljem i bliskim partijskim drugom, Kolarov je mnogo doprineo otpočinjanju ustaničkih akcija u Petrovgradu i severnom Banatu[26].
Hapšenje i smrt
Njegova delatnost kao jednog od glavnih organizatora ustanka 1941. u samom Petrovgradu, kao i njegovoj užoj ali i široj okolini, bila je kratkog veka. Uhapšen je 23. jula 1941. u bazi OK KPJ za severni Banat, u vinogradu svog saradnika Zorana Nićetina Mire. Kada su ga sprovodili u policiju na istragu, klicao je slobodi i pobedi nad fašizmom. Posle dva dana neprestanog mučenja Vladimir Kolarov Koča je, sa svojom partijskom drugaricom ali i verenicom Ružom Šulman, streljan nadomak Petrovgrada. Pored njih tada su streljani i Jevrejin Samuel Frank, brat od tetke Ruže Šulman, kao i Stojan Arsenov i Tiberije Aldan (ova dvojica su bili iz Kikinde). Pomenutom egzekucijom, koja je izvršena 26. jula 1941, rukovodio je visoki funkcioner okupatorske policije, nekada školski drug Koče Kolarova, Štefan Korinek. Kao i prilikom hapšenja, i na gubilištu Kolarov je klicao slobodi i pobedi nad fašizmom[27].
Nasleđe
U posleratnom Zrenjaninu, po Koči Kolarovu nazvana je zrenjaninska gimnazija (u periodu od 1977. do 1993. godine), u čijem dvorištu mu je podignuta i spomen-bista. Gimnazijski hor takođe je nazvan po njemu, kao i predratna Beogradska ulica.
Izvor – ZRikipedia.com
