Na zastavama večitih on je bela
Večnost je širok pojam, oduvek intrigira ljude, u slučaju Večitih se bar početak zasigurno zna. Početak u koji je uključen čovek koji je rođen 1923. u Zrenjaninu
Lepe stvari za srpski fudbal, nove stranice istorije se pišu. Dva predstavnika u grupnoj fazi evropskog takmičenja, po prvi put od osamostaljenja. Ohrabrujuće. Odigran je i 155. Beogradski derbi koji je prošao u senci podele bodova i slavljeničke atmosfere. Potom su se desila neka neočekivano zvučna pojačanja, među kojima i prelazak jednog igrača koji je promenio klupske boje najljućih rivala, crvene i crne. Sve deluje kao nekakav novi zamah fudbala.
Navijači, koje je uvek prošlost oduševljavala više nego budućnost, gledaju u napred. Gledaćemo i mi našeg Zrenjaninca Zorana Tošića ponovo u crno-belom dresu, ali nam ostaje i da se setimo još jednog koji je igranjem za večite rivale sigurno stekao izvesnu crtu bezvremenosti. Učesnik prvog derbija, osvajač prvih šampionskih naslova za oba tima! Bela Palfi.
Večnost je širok pojam, oduvek intrigira ljude, u slučaju Večitih se bar početak zasigurno zna. Početak u koji je uključen čovek koji je rođen 1923. u Zrenjaninu. Karijeru je počeo u lokalnom klubu Vojvodina o kojem nema puno sačuvanih spisa, tek toliko da je jedan od gradskih klubova čijom integracijom je nastao nama poznati Proleter. Ratne dane provodi u ekipi novosadskog atletskog kluba, da bi potom svoje ime upisao u istoriju subotičkog Spartaka kao jedan od osnivača i najboljih igrača.
Partizan je tek osnovan, posleratni armijski klub koji je u tom periodu bio favorizovan i kao takav mogao je da bira najbolje igrače tog vremena. Pozvali su Palfija. U tom trenutku Bela Palfi se nalazio na odsluživanju vojnog roka, dileme nije bilo, obukao je crno-beli dres i postao jedan od igrača koji su igrali za klub od samog osnivanja. Dupla kruna je osvojena. Kako su tadašnji susreti većinom bili bez protokola, negde je ostalo zapisano da je na 95 utakmica za Partizan postigao 40 golova. Igrao je na poziciji halfa, desne polutke, i postao je jedan od najistaknutijih fudbalera svog vremena.
Zajedno sa skidanjem vojne uniforme skida crno-bele boje i vraća se u Suboticu, gde nastupa za Spartak i ubrzo zatim putuje na Olimpijske igre u London. Kao član ekipe sa čuvenim Rajkom Mitićem i Zlatkom Čajkovskim učestvuje u osvajanju srebrne medalje, nakon čega se priključuje Crvenoj Zvezdi.
U Jugoslaviji se gradilo bratstvo jedinstvo, dok je ispod te maske u Beogradu raslo rivalstvo klubova sa dve strane Topčiderskog brda. Udeo Bele Palfija u osvajanju prvih trofeja u klupskoj istoriji Crvene Zvezde je izuzetno veliki, neprocenjiv. Za njega kažu da je u doba amaterizma bio oličenje profesionalca, gurao je svoje saigrače napred. Odigrao je 212 utakmica i postigao 40 golova, osvojio je dve titule šampiona Jugoslavije i tri trofeja fudbalskog kupa. Rivalstvo je podignuto na viši nivo, a njegove zasluge su nemerljive, u igri više nije bio samo sportski prestiž. Strast, sujeta, lične netrpeljivosti, želja za dominacijom, uticaj politike, sve je podignuto na viši nivo.
Posle Zvezde ponovo oblači dres subotičkog Spartaka, gde i završava karijeru. Kao trener je radio u Proleteru, Spartaku, Radničkom iz Kragujevca, tuzlanskoj Slobodi, Prištini, potom se otisnuo u inostranstvo, Grčku i Izrael. Umro je 1995. u Zrenjaninu.
Izvor – vratasporta.rs
