Samoodrživo domaćinstvo. Da li znate šta je to?
16. February 2018.
Duško Tošić najbolji odbrambeni igrač turske lige za prethodnu godinu – VRATASPORTA.RS
17. February 2018.

Kolumna – Mačka na krovu – Lola D. Čolić

Dopustimo li svake godine da nam i želje završe na đubrištu?

Da li to činimo jer je takav običaj, iz stvarnog verovanja i iskrenih osećanja, tek iz ljubaznosti i finog vaspitanja, ili čak i iz političke korektnosti – nije posebno ni važno. Želja, planova i snova na kraju svake godine bude. Primamo ih sa zahvalnošću i delimo ih velikodušno uz puno osmeha i zagrljaja. Činjenica je da je to teško i izbeći. Zavisi iz kog ugla posmatramo, naravno, ali čak ako nas praznici i ne raduju posebno, bude ipak neku nadu da nastupajuća godina može biti drugačija i bolja nego prethodna.

Mi u Srbiji smo nekako i privilegovani zimskim praznovanjem. Dva Božića, dve Nove godine, zimski solsticij po staropaganskom ili new age verovanju, ili bilo koji drugi jednako važan povod – svejedno je. Kojoj god da smo se tradiciji priklonili, za nove želje, planove i snove imamo gotovo ceo mesec. I to radimo vrlo uvežbano i predano. Naravno, posle toga posustali i umorni od razmene tako zavidne količine „dobre energije“, već smo se i navikli na novu kalendarsku godinu. Ne treba nam više ni sekund razmišljanja da ne bismo pogrešili i koja je. Život ide dalje i to je u redu, tako i treba da bude. Ali, ipak zadržavamo u sebi malo magične vibracije tog univerzalnog – sve najbolje, koje smo mnogo puta čuli, a i sami ponovili u toku prazničnih dana. Nekako ipak još uvek verujemo da će se to – sve najbolje i dogoditi.

Samo, čini se da pomalo posustajemo, ako ne u željama, ono bar u verovanju u njihovo ostvarenje. Razumljivo. Iz godine u godinu i pre isteka tih prazničnih dana čujemo, vidimo i doživimo, živimo nešto sasvim suprotno od svega što bi iko poželeo. Nekog su ismejali i rekli da je loš, samo zbog želje da uradi nešto što bi u stvari bilo dobro za većinu nas. Neko je ostao bez posla. Još neko se iselio iz zemlje, otišao nekud, bilo kud. Neko je bolestan i nema novca da se leči. Negde su digli u vazduh zgradu punu ljudi. Negde je počeo rat. Negde traje i dalje. Neki roditelji su ostali bez dece, a neka deca bez roditelja. Neko je izgubio svoj dom. Mnogo njih je gladno. Neko je nekog zbog ljubomore ili iz obesti pretukao, ili zbog nešto malo novca koji mu je ukrao. Neko se teško razboleo i umro. Neko se ubio. Neko je nekog ubio.

Postoji, naravno, i ona druga, bolja i lepša strana života. Nekom je rođendan ili još jedna uspešna godišnjica braka. Neko je uspeo da pronađe posao posle dugo vremena. Neko se srećno zaljubio. Rodila su se neka željena deca. Neko se uselio u nov stan. Neko je ozdravio. Neko drag je nekom posle mnogo godina došao u posetu. Neko je zbog nečeg bio srećan. Da, ima i tih, životno lepih događaja, ali kao da su sve tiši. Jedva da se čuje da su se i dogodili. Kao da ih sami prigušujemo. Ili možda pre, da ne mogu buku onih loših, preglasnih i sve učestalijih događanja da nadjačaju.

Ako od nas samih imalo zavisi, možda bismo mogli da se malo više potrudimo. Da budemo bliži jedni drugima. Da udruženi podržimo ono što je dobro. Da se bar malo više razumemo i poštujemo, kako jedni druge, tako i ono što nas okružuje. Da malo više verujemo i ne samo da slušamo, nego da stvarno i čujemo jedni druge. Da uradimo sve što možemo da nam svima stvarno bude bolje, a ne samo „neka nije gore“. Da učinimo bar nešto da bi se svima te, svake godine iznova željene stvari i dogodile.

Možda je i zabluda da je na taj način moguće nešto promeniti ili popraviti. Sve više smo ubeđeni u to da smo tu lekciju odavno naučili. Previše puta smo već probali, a nekako uvek je ispalo da je bilo uzaludno što smo i pokušali. Jer, svi smo u ovom istom životu. I prilično smo jednako zatečeni takvim kakav je. Nismo više sigurni ni šta ćemo sami sa sobom. Ko će nama da pomogne? Opet će nekom isključiti struju, a on nema posao i ne može da je plati. Opet ćemo slati SMS poruke i nadati se da ćemo tako prikupiti novac i da će se neko bolesno dete izlečiti. Opet će mnogi morati da biraju između gladovanja i dugova koji se gomilaju. Opet ćemo nekom morati da poželimo srećan put i da pronađe neki svoj bolji život negde, bilo gde u svetu, samo što dalje odavde. I, opet ćemo moliti u sebi da se to ne dogodi i nama. I sve je to tačno. To je naša svakodnevica, nažalost. Dešavaće će opet sve to i još mnogo toga drugog.

Naravno, mogli bismo i da se izolujemo. Da isključimo televizore, da ne čitamo štampu, ne slušamo radio program i ne koristimo internet. Da ništa više ne vidimo i da ni jedna loša vest više ne dopre do nas. Da izbegnemo svaki razgovor sa ljudima, osim možda ako nemaju baš jako srećan izraz na licu kada ih sretnemo. Mogli bismo da se ušuškamo u neke sitne navike sopstvenog opstanka i sigurnost ne veću od prostora dnevne sobe svog stana. Možda bi nam bilo lakše tako. Ono što ne znamo ne može nas ni povrediti, ni na koji način. Bar ne, dok slična „vest“ možda ne postanemo i mi sami.

Kažu da treba verovati u bolje. Verovati, da može biti bolje. Da treba pokušati sve i da stvarno bude bolje. Tako kažu. Kažu, i da to samo od nas i zavisi. Možda su i u pravu ti koji tako kažu. To ne znam. Ali, jedno znam. Nešto ipak možemo da uradimo. Ja, jesam. Posle naših „povlaštenih“ praznovanja nisam spakovala novogodišnje lampice. Kako god da mi prođe dan, šta god da sam čula, ma koliko da me je preplašio život ovakav kakav se događa – ja ih uključujem svake večeri. I, svakog jutra se budim s osećajem da je prvi dan u Novoj godini.

Možda će, verovatno hoće, zapravo – znam da će mnogi sad reći kako ne treba da sami sebe lažemo. I ne treba, ali trenutno to nije važno. Jednostavno, ne želim da poverujem da nam je iz života sve lepo i dobro, zdravo i srećno, počišćeno i bačeno na smetlištle zajedno sa sasušenim jelkama i badnjacima. Ne želim da poverujem ni da smo se s tim pomirili. Toliko uostalom svi možemo za sebe, i za sve druge da uradimo. Bar, dok ne pronađemo to neko zrno mudrosti, tu neku isceljujuću tajnu ili istinu, kako živote na bolje da promenimo. Pa, makar nas naivnim i ludim nazvali.

Piše Lola D. Čolić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *